Moderna klasika

 

Једна од највећих моралних прича европске књижевности

Мери Шели: ”Франкенштајн или модерни Прометеј” (Mary Shelley: Frankenstein oder der moderne Prometheus. Roman. Aus dem Englischen und hg. von Alexander Pechmann. Manesse Verlag, München 2017.)

 

Фасцинација митом о Франкенштајну је непрекинута. Мери Шелијево ремек-дело испитује границе наше фантазије и буди вечни сан о животу: сан о стварању људског бића. Након година експериментисања амбициозном истраживачу Виктору Франкенштајну пошло је за руком да из мртве материје створи вештачког човека. Ипак резултат његових алхемистичких покушаја погађају га до коштане сржи. Ужаснут својом творевином, он препушта то биће сопственој судбини. Његови узалудни покушаји тражења близине и прихваћености завршавају се у хаосу и разарању. Када то створено биће почиње да се свети члановима Франкенштајнове фамилије, одлучује овај да своју креатуру убије. Тако је ово дело, првенац једне девентаестогодишњакиње, постало еземпларна историја страве и ужаса која је била најпре читана у кружоцима пријатеља. Младој Мери Шели је њиме пошло за руком да напише један од најпознатијих романа у светској књижевности који тематизује одговорност стваралаца за сопствено стварање. Поводом 200-годишњег јубилеја је објављен превод првог издања из 1818.г.

 

Чудовиште са срцем

Почетком 1818.г. је објављен „Frankenstein“, први роман онда двадесетогодишње Мери Шели. Мотив о створеном човеку који не може да нађе своје место у свету није до данас изгубило на својој фасцинацији.

Пре 200 година у јануару 1818. је анонимно у Лондону објављен роман „Frankenstein; or, the Modern Prometheus“, како је гласио наслов првог издања. Име ауторке, управо 20 година старе, није било објављено. Зашто анонимо? До данас на то питање није јасно одговорено  – можда стога што није било уобичајено да приче о страви и ужасу пишу младе даме, а можда и због тога што Мери Шели за своје „hideous progeny“, ”одвратно потомство”, као што је иронично своју књигу називала, није било сасвим све једно. А можа и због тога што је овој младој дами о којој су колале гласине о њеном односу са романтичним песником Перси Биш Шелијем (Percy Bysshe Shelley), није било до скандала о роману страве и ужаса у лондонском друштву. Можда и због фаме да је млади пар 1816. заједно припадао једној групи, између осталима и са лордом Бајроном, која је кренула на пут по Европи, на коме је овом пару дошао на идеју да у кишовите дане испреда приче, у најбољој традицији gothic novel, о страви, из којих је Мери Шелијев ”Франкенштајн” као једино дело окончано. Увек изнова је сумња у ауторство овог текста у коме се романтичне, политичке, филозофске, литерарне и природно-научне теме тога времена преплићу, било довођено у питање.

И заиста је истраживање Перси Шелијевог опуса показалао да је његова улога у генези текста, изменама у манускрипту постојала, али се не сматра одлучујућим за оспоравње аутономног ауторства Мер Шели.

Никакава скепса и анонимност аутора није могла да спречи да је ”Франкенштајн” постао почетак литерарне каријере, која је у 19. веку женама била готово немогућа.

Историја вештачког човека који ни једно место на овом свету не може да нађе и убијајући њиме тумара, постала је велики књижевни успех, те је већ само након неколико година 1831. изишла нова верзија коју је потписала Мери Шели – сада својим пуним именом и презименом. Други романи, путописи и есеји, али остала је пре свега историја о монструму из њеног првог романа, о креатури сазданој из делова лешева других који је путем испредене фантазије о природнонаучном сазнању о животу развио и измакао свакој контроли.

У протеклих 100 година се ово чудовиште могло видети у многим филмовима, готово у иконичним верзијама са главом равног темена и шрафовима у врату, које је играо Борис Карлоф тридесетих година прошлог века. Већина ових чудовишта су криминални хуманоиди односно ”машине за убијање” или несхваћене креатуре са недужном ружноћом и добрим срцем.Тако то функционише у хорор филмовима.

Књижевна дела немачког романтичара Е.Т.Е. Хофмана препуна су аутомата и вештачких људи, али се прекорачења, стварање новог живота збива увек у људским формама и мери. Границе са вештачком суперинтелигенцијом не може ни Франкенштајн да прекорачи, иако је он у роману веома образован и више језика говори. Монструм упозорава на непредвидивост нових открића које се више не могу зауставити, уколико су једном пуштена у свет. Више но литерарни споменик за хибрис природних наука је монструм у 19. веку био политичка метафора за ребељирање, преврате, револуције и борбу обесправљених. Он је служио и као карикатура делова организма народа, које је било попут Хобсовог ”Левијатана” састављено од многих делова људског тела.

Франкенштајново чудовиште је дете наивног оптизма и вере у напредак. Овакву авет, једном ослобођену стега, је готово немогуће изнова спутати.

 

Зоран Андрић (Минхен)