Teatar

 

Памфлет као фарса

 

Џорџ Табори: “Mein Kampf” – Премијера у минхенском ”Фолкстеатру” 25.јануара 2018.

 

Џорџ Табори је свој комад “Mein Kampf” назвао “A great love story – Hitler and his Jew”. Они иду можда у најбизарнији пар у историји литературе: млади набеђени уметник из Браунауа на Ину и Јеврејин књижар Шломо Херцл, коме први долази овоме на негу у један бечки азил за самце.

Сценограф Штефан Хагенајер је у минхенском ”Фолкстеатру” (Münchner Volkstheater) радњу сместио у тамни подрум са једним дрвеним пољским креветом и једном великом пећи, која као менетекел подсећа на крематоријум. У ту тамну јазбину кроз једну рупу у таваници веје снег. Ту су Шломо и његов пријтељ Лобковиц управо уплетени у једну реторичку полемику у којој је беспослени кошер-кувар ”игра” улогу Бога, када Хитлер силази у тај подрум, један просто-наивни провиницијалац у кожним панталонама, вуненим чарапама и фолклорној јакни (јанка) из кога куљају бујице наизуст склепаних фраза. Шломо покушава да га најпре подучи манирима, да би се позабавио овим емоционалним богаљем, поставши његов ментор и учитељ. Он ће му поткресати бркове и очешљати на акуратни раздељак. Он га подржава у час када се његове уметничке амбиције суновраћују у ништавило и ”проналази” чак и наслов његове књиге “Mein Kampf”.

Верујући Јеврејин чини добро и ствара чудовиште. У лепим чаплиновским сценама у кореографисаним сценама са балетским покретима Шломо фризира Хитлера и подучава га како ваља да гланца своје ципеле. Овакви моменти су реткост у режијама Кристијана Штикла, интенданта овог позоришта и режисера ове представе. Улогу Шлома је играо изванредни Паскал Флиг. Његов Шломо је сав у жељи да испуни начело љубави према ближњем док се овај све чешће и безочније на њега издире. Јакоб Имерфол игра постојано узбуђеног Хитлера, бескрајно сујетног провиницијалца који уздигнуте браде и уздигнутог кажипрста холерично хипервентилира. Они стоје један према другоме као петлови супарници.

Међу њима је Тимочин Циглер као Лобковиц, који са глумачком лакоћом игра овејаног досетљивца. До паузе смеху још има места у сценама у којима елоквентни Шломо покушава да Хитлеру објасни његово јеврејско порекло. Након паузе се шири потискујућа озбиљност и гравитетичност. Када је 1987.г. у Таборијевој режији овај комад био праизведен, прихваћен је од стране критике као повреда табуа. У међувремену је ”велики диктатор” као комедиографска улога постала стандардни репертоар немачких бина. Ржисер ове инсценације Кристијан Штикл је прибегао дрматуршким скраћењима и изостављању извесних персона претворивши овај комад у јевтину турбулентну комедију. Он је очито тежио да избегне Таборијеву фарсу и danse macabre која са ужасном дрскошћу циља и изазава смех, који застаје у грлу. Штикл настоји да угуши тај тамни и ипак субверзивни смех акцентуирајући трагичне моменте текста у којима Шломо покушава да делује из својих религиозних убеђења.Тако се комика у овој инсценацији лелуја и клати између озбиљности и уврнуте гротеске. То је уједно и  деликатна балансирајућа игра између површних сотиза, грубих бесмислица и заједљивог вица. Тевтонска прекомерна артикулација се овде инсценира као опрека Таборијевој успаваној цик-цак мађарској говорној мелодији. Штикл овом инсценацијом одаје Таборију почаст у чаплиновском маниру.

 

Зоран Андрић (Минхен)