Sudbina knjiga

Novica Milić:

 

Sudbina knjiga

 

Habent sua fata libelli. „Knjige imaju svoju sudbinu.” Ova se stara izreka razume najčešće tako što se knjigama, jednom kad su napisane, pripiše posebna povest. Biće štampane odmah po nastanku ili kasnije; biće prihvaćene odmah ili kad im dođe njihov rok. Zateći će (ili neće zateći) čitaoce spremne, one kojima su namenjene, ili će u jednom vremenu biti čitane ovako ili onako; ili uopšte neće biti čitane, a ako budu, biće pogrešno ili naopako pojmljene; ponovo će početi da žive kad ih svi prethodno budu zaboravili, ili će se slaviti onda kad to niko više ne očekuje; jednom će spasti, a drugim put uništiti svet; preživeće požare koji su im namenjeni, ili će prebroditi poplave s kojima nisu računale; i uopšte će trajati po svome usudu, a ne po kobi sveta.

Autor ove izreke, koja je zapravo 258. stih Herojske poeme Terencija Maura (ta je poema u stvari gramatički udžbenik, stih je iz prvog dela, o slovima), imao je na umu nešto skromnije značenje. Čitav stih glasi: Pro captu lectoris habent sua fata libelli: „Po tome kako čitalac shvati, knjige imaju svoju sudbinu”. Drugim rečima, da li će se knjiga razumeti ovako ili onako, ispravno ili pogrešno, u rukama je čitaoca. Ko bi toj poslovici mogao da odrekne istinu?

Ali se retko ova izreka razume kao istina stvaranja ili rađanja knjiga. One nastaju teško, tvrdo. Pišem ih u mukama, kao da ih izvlačim iz dupeta ili iz malog mozga. Suviše mi često nedostaju reči; ne samo one „prave”, nego uopšte ma koje. Ponekad mi je glava tako prazna kao da u nju nikad ništa ušlo. Usta mi suva. Uši priželjkuju bilo koji zvuk. Jedva čekam da zazvoni telefon ili da me neko pozove kroz prozor, pa da imam izgovor da odem. Imam utisak da više brišem nego što pišem. Početaka i odlomaka koji više ničemu ne pripadaju tušta je i tma. Ponekad mi krene, i ide, ide toliko da se zaboravim, pa ispisujem stranice sve dok me ne zabole oči i ruke. Posle nekog vremena primećujem da sam počeo da brbljam pišući, i da to više uopšte ne valja. Lakoća pisanja mi je uvek sumnjiva. Ali svejedno beležim, slomljen od umora, rečenicu-dve od čega bih sutra mogao opet početi. Uopšte je početak vidljivo uočljivo najteži, a ja, za sve ove decenije, nisam uspeo da saznam da li je lakše imati tu rečenicu od juče, čime će se nastaviti današnji dan, ili je opet bolje zuriti i ovog jutra u prazan papir ekrana belinu beležnice okeansku dubinu tekst procesora i nemati ni najmanje ideje, ni blage primisli šta će se i kuda će se. Ipak sam od skoro uveren da je ovo drugo primerenije muci u kojoj je, kako kaže Ezra Paund, „čovek upućen samo na vlastitu glavu”. Moja muka, moje zadovoljstvo. (Moja tuga, moj zamak.) Od sveg patosa, ponekad mislim da je pisanje ravno samoubistvu. Ne onom jednom jednostavnom jednokratnom, nego kao da žiletom seckaš kožu iz dana u dan iz noći u noć. Nisam zaboravio noć: nekad sam voleo da pišem noću, oko ponoći, kao vampir. Potom sam probao da ustanem pre zore. Što ranije, mislio sam, tim bolje. U četiri bolje nego u pet, a u tri bolje nego u četiri. Pa sam probao i da ne spavam. Šta sve nisam probao. Kao da od toga zavisi ma šta. U stvari, nije da ne zavisi. Saznao da je bolje biti ispavan: posle dugog spavanja sam odmoran, a posle vrlo vrlo dugog spavanja sam već toliko bunovan da mi je glava, na sreću, ponovo prazna. A to pomaže da se uhvati reč slika bunilo praznina ništa ili ono što je ostalo skriveno ali što se već samo otima u slova. Ne meni ili mojoj svesti ili misli ili nameri, nego mom telu. Stomaku. Prstima. Da, prstima. Ruci. Da, ruci: sve se u pisanju zbiva između glave i ruke, rukama čeprkaš po glavi. I da li samo po svojoj? Čak ni za ovaj zapis ne mogu reći da je samo iz moje glave.

Pa tako sedmicama. I mesecima. Sve do onog časa – taj je čas obična fraza: on se u tebi priprema već neko vreme, mada ti se objavljuje kao čas, u jednom nejasnom vremenu koje liči na zaustavljen trenutak – kad shvatiš da je nešto i napisano. Postalo napisano. Ne da sam ispisao gomile rečenica, pasusa i stranica, nego da se spis odjednom pokazao kao jedino to što je mogao biti, jedino tako, po svom usudu. Da ga je zahvatila njegova sudbina. U stvari, da je svojom vlastitom sudbinom uhvatio tebe, upleo te dotle da ga više ne možeš promeniti. Ne da ne mogu promeniti ovu ili onu reč, rečenicu, čitavu stranicu, nego da se oteo i mojoj nameri i mojoj želji, i mojoj misli i mojoj svesti, i mojim prstima i mom vremenu. Da je uzeo svoje vreme. Ja sam nadalje manje ili više pasivan posmatrač njegovog tela; tu i tamo ga glancneš i udesiš, pomaziš ili počešeš počešljaš, baš onako kako roditelj udešava kosu deteta koje se sprema da pođe u školu. Ovde je škola završena: i obično je spis naučio to što zna i mimo mene, a ja od njega malo ili ništa. I kao što dete na tom rastanku pokazuje nestrpljenje, tako si i ti odjednom suvišan. Neko ko će nadalje morati sam; i ko će morati da nauči sve ispočetka. A kad tako gledam, onda više nisam siguran ni ko je tu dete, a ko otac.

Ili mama. Ponekad to traje godinama. Postoje knjige koje se pišu godinama, čije se vreme rađanja meri godinama. Zalud ćeš pokušavati da im skratiš vek nastanka. Između pojedinih poglavlja ili blokova knjiga stane, i traži odmor. U stvari, hoće da se odvoji od tebe, pa ni ne znaš da li se odmara ili, ipak, nešto, negde, nekako, sama radi. Nemoćan sam sprečim to odlaženje jednako kako sam nemoćan da ubrzam ili predupredim povratak. Mogu samo da odložim ponovni susret, jer me kao ostavljenog ljubavnika muči potištenost, prikriveno osećanje krivice. Šta sam pogrešno učinio? Ili šta sam propustio da učinim? Godinama kasnije vraća se i grabi te pravo za vrat. Zaskače usred dana, dok vozim ona mi staje pred oči nekom rečenicom za koju, odjednom, i ne znam kako, znam da je rečenica koja mi je onda, u času prekida, izmakla. Ponekad me tom rečenicom budi iz sna. Ponekad mi je dojavi u snu, ali se san nastavi, pa ujutru nisam više siguran šta mi je dojavljeno. Tako da moja napuštenost nastavlja da traje. Ponekad me taj nastavak nađe dok pišem nešto drugo, sasvim drugo, sve dok ne shvatim da mi pod prstima izlazi ono što već toliko vremena čekam. Nemaju knjige samo svoju sudbinu, nego su te sudbine lude. Nešto najluđe na svetu.

A postoji i drugačiji, rekao bih sasvim suprotan slučaj. Knjiga je napisana. Stoji tamo, čeka da joj dodaš poslednju stranu. Ta poslednja strana obično nije ona fizički poslednja, već jedna strana koju znaš skoro od početka, ali si je u pisanju preskočio, sve jureći one druge. Osvojila je svoju sudbinu, gotova je, ali čeka da joj se doda taj završni potez, kao slikar koji još samo treba da povuče krivulju usta. Nema riba oko koje sad igraš svoje indijanske igre, mlatiš štapom i udicama oko lavora u kojem je već lovina. Uzvraćam za sve muke, držim je uz sebe, jer znam da mi, samo dok je još nedovršena, u potpunosti pripada. Sladim se narcistički sadistički mazohistički apokaliptički. Zašto apokaliptički? Zato što će, kad joj dodam taj završni potez, za mene biti još jedan kraj sveta. A odložiti njegov početak njegovog kraja, uvek je dobitno.

Dešava se i da mi ta završna stranica stoji u glavi, znam da je to ona, a zna i moja knjiga. Ali odlažem, ne kao slikar koji na slici još treba da figuri doda usta pa da ona progovori, ili vajar nogu pa da kip prohoda, nego sada kao mučitelj koji hoće da iz žrtve iscedi još neka priznanja. Pre nego što je, dakle, pustim da živi svoj život, ima da mi kaže još toliko rečenica pasusa stranica, sve što još ima da kaže, ali i ono što nema da kaže – tačnije, što mi još može reći iako to više nije važno za nju, ali može biti za mene. Otprilika kao kad islednik od lopova – već je dobio priznanje krađe novčanika i okolnosti pod kojima je delo učinjeno – počne da pita o njegovim odlascima na utakmice, o kapama koje je nekad nosio, o detinjstvu pored reke, o stričevima i tetkama. Sasvim izlišne stvari, ali takve da se neke mogu uvrstiti u zapisnik („prestupnik je priznao da je u mladosti krao crvene kape, treba proveriti u kartoteci ukradenih kapa”), a neke su čist višak, skoro na ivici smisla („prestupnikova priča o tetkama nema nikakve veze sa slučajem, i pokušaj je da se on razvodni, pa i zabašuri”). Ne znam zašto to radim, osim ako nije iz straha pred onom prazninom u koju ću pasti čim jedna knjiga bude gotova a druga tek treba, i ko zna kada (niko, osim nje) da stigne.

Dešavalo se, i ne tako retko, nego se baš dešavalo, da se par knjiga počelo tiskati u isto vreme. Obično u vreme kad je najnezgodnije. Na nekom putovanju koje je krcato dogovorima, ili, još češće, u vreme praznika. Ovo potonje mi je dobrodošlo, jer sam otkazivao proslave i blaženo se povlačio od petardi sveta u svoj ćošak kako bih pisao. Na putovanjima je teže. Navikao sam da sa sobom uvek nosim svoje male kompjutere, jer nikad ne znaš kad će da te strefi, mada, kad se već ovako ispovedaš, treba priznati da si ih godinama vukao okolo badava; ništa pametno ti nije došlo pod tastere. Ali svejedno, putovanja su za mene, sve do moje duboke starosti od blizu sto godina, bila izvor radosti: a kad te na sred puta, pri brzini od sto pedeset ili šezdeset na sat, zadesi gromki glas knjige u glavi, ili, čak, kad počnu dve ili tri da ti brbljaju u malom mozgu u isti mah, tada pomaže samo diktafon koji zato, iz predostrožnosti, uvek čeka spreman u bisagama. Vozim, dakle, i pričam. Ako sam sam. Ako je neko sa mnom, skrećem na prvu pumpu i ostavljam saputnika u restoranu, pa se vozam okolo dok iz glave ne istresem sve te reči. Jednom sam tako ostavio vlastitu ženu na pumpi kod Lazarevca; sve do Valjeva sam trtljao u diktafon, a kad sam se vratio, čekala me samo poruka preko konobara da je uhvatila neki autobus nazad za Beograd. U Čačku sam sam preslušao tekst. Nije vredeo ono što sam mislio – knjige itrekako umeju da te zeznu, one u stvari samo čekaju da te zeznu – pa sam pošao natrag, i tek pred zoru stigli smo na Zlatibor. Gde sam čitav vikend proveo šećući po livadama. Ali nisam naučio nauk. „Diši, udiši”, rekla bi mi svaki put kad primeti kako mi oči počinju da kolutaju same od sebe.

Pišem, evo, kako knjige nastaju, mada to ne znam, mada nema pravila, nijednog, osim tog sačekivanja osluškivanja bdenja bledila. Zašto bledila? Misli se da knjige počinje tako što neko, ja, ti ili vi, imamo ideju. O, greške! Ništa bleđe od ideje koju „imamo”. Samo ideje koje „imaju” nas nešto sa „nama” i urade. U stvari, one rade sa sobom i za svoj groš. Mi smo samo mnemotehnička sredstva trbuhozborci ogledala (izbledela od čekanja) saputnici. Ovo poslednje je jasno. A ipak i ono bledo. Pišem, evo, kako knjige nastaju, a to ipak ne znam, nema pravila, osim tog da treba izbledeti pred knjigom, prepustiti joj se, pustiti je da nastane. I ode nestane. Kad je Rolan Bart govorio o „smrti autora” („Autor je mrtav! Živeo čitalac!”), mislio sam da preteruje. Ali pisanje, to jeste umiranje. Ne „mala smrt”, kako Francuzi inače još zovu orgazam, nego Smrt sa velikim slovom, ona jedina koju možemo susretati u životu. Ne smrt Boga, ili Čoveka, nego Smrt koja je živa, toliko živa da traži da joj prepustimo vlastiti život, ili barem njegove najlepše delove, koja živi na račun našeg života, od njega, njime, iz njega. „Filozofiranje, to je vrsta vampirizma”, govorio je Niče. Ali ma koje pisanje, filozofsko ili ne, a naročito ono drugo, takozvano književno, vampirsko je sisanje krvi, sablast koja smo dok nam iz vene ističe mastilo. Sve više mislim kako Edgar Alan Po nije ništa drugo pisao nego o tome, kad je, kroz bezbroj varijacija, razvijao svoj motiv živog sahranjenog. Motiv živog mrtvaca. Onog koji, kao u slučaju g. Valdemara, hipnotiše sam sebe, kako bi sebe umrtvio, tako da s one strane smrti još kaže sebi: „Mrtav sam”. Kako neko može sebi reći: „Mrtav sam”? Očito i samo kroz pisanje. Koje ostavlja trag te smrti (buduće smrti, one konačne neopozive žive za sve druge živote i življe od svih drugih života) kroz svaku reč koju kaže, u svakom slovu koje zabeleži.

A ipak. Ništa veselije od toga kad se udari poslednja tačka! Predugo sam se naginjao nad tebe sebe knjigu slovo ogledalo koje se ispružilo u vidu belog lista papira i u kojem je trebalo da razaznam vlastite crte – te crte, kad sam uspevao da ih ne znam kojom alhemijom izazovem da istupe iz beline, nikad nisu bile crte moga lica, ili, možda ko zna verovatno najverovatnije izgleda, to je uvek bilo moje lice u svim drugim licima (samo ne mojem) – da ne bih osetio, kad se stvar završi i kad sudbina upiše sebe u proredima svih reči i rečenica moje knjige, radost što je i to, najzad, prošlo. Sudbina. Knjiga.