Opera

 

Giacomo Puccini: Il trittico.

Премијера 17.12. 2017.у Штатсопери у Минхену Диригент: Кирил Петренко. Инсценација: Лоте де Бер

 

Праизвођење ове опереиз три дела се збило 14. децембра 1918.г. на крају Првог светског рата у Њујорку. Њени делови су ”Мантил”/”Il Tabarro” – ”Сестра Анђелика”/”Suor Angelica” – ”Ђани Стики”/”Gianni Sticchi”. Наизглед хетерономне, три опере триптиха подлежу ипак извесном међусобном јединству и подсећају на ставове једне симфоније. Прва је стихијски allegro, други andante, а трећи ватромет финала. Има и оних који у овој Пучинијевој опери виде и пародију Вагнерових трију кћери Рајне. Ова опера је унеколико и turning point у естетици италијанске опере.

Овде је реч о ономе што је означено кроз terminus technicus: controscena која би се могла означити као сценична вишеслојност. Трагика, сентименталност, комика су стилистичка средства која везују три оперска дела у кохерентну целину. Контраст, комбинација различитих стилистичких елемената односно композициони принцип controscena постају драматуршка стилистичка средства еманципације унутар једног акта.

Концепт драмског јединства кроз прецизну драматургију промене светлости – ефеката светлости у Tabarro (сутон и ноћ) или Suor Angelica (сунчани зраци у манстирској порти, па ноћ). Такве атмосферичне промене су драматуршки део унутар једне те исте сценографије. Из такве перспективе мишљено, компоновање је за Пучинија имало једну консеквенцу: три аристотеличка начела – у радњи, времену и месту – спојити кроз три аутономне једночинке у контрастирајући паралелитет њихових основних боја (tinte): tрагично, сентиментално, комично.

Назив ове опере „Il trittico“ потиче од веома моћне издавачке куће Ricordi, састављене од три аутономна комада који се садржајем радикално разликују.

Оно што овај триптихон сједињује је чињеница да је у сва три једночина комада реч о умирању и да су људи препуштени својим осећањима – трагичним, сентименталним, комичним и то у временски обрнутом смеру: из социјалног миљеа времена њеног 2настанка међу париским шлеперима на Сени, у женском манастиру крајем 17. века и у фирентинској грађанској кући на крају средњег века.

Између сна и јаве очито зјапе дубоке провалије. И у Баварској државној опери се покаткад сања. Откако је почела интендантура Николауса Бахлера, италофилија се доминантно шири и одређује профил ове интернационало реномиране бине.

Ова Italianità-култура у Минхенском националном театру није свакога пута била успешна, што је имало везе са озбором диригенета. И Кирил Петренко, дезигнирани шеф-диригент Берлинских филхармоничара, засад још Генерални музички директор Баварске државне опере није имао свакад срећну руку у тумачењу италијанског репертоара. Његово дириговање Belcanto-репертоаром је било, рецимо на примеру «Lucia di Lammermoor» Гаетана Доницетија 2015. била у знаку тромих темпа. Али сасвим другачије је било при извођењу ”Тоске”, као и сада са «Il trittico», његовом првом продукцијом уопште. Резултат је грандиозан и иде у најбоља извођења Пучинија. Фасцинира како Петренко мудро разбија клишеа и Пучинијеву музику ослобађа кича. Оркестар Баварске држане опере је владао напетошћу од кога престаје дах  фрагилном звучном осећајношћу и изазовним хумором осветљено кроз богатство акустичких изражајности и некаквог ”оригиналног Пучиниjевог звука”. У првом комаду овог оперског триптихона „Il tabarro“, Пучини је уткао и акустичку кулису сирена аутомобила и сирена бродова на Сени, али се оне готово не чују у Петренковом дириговању. Такође и раштимовани хармонијум уличног музичара на обали Сене које дочаравају флауте у октавама, остаје децентно утопљен у нежни мелодијски колорит. Контраст између драме и природе, између града и реке, судбине и случаја није могао бити лепше описан.

Тамно и претеће је деловао колорит у «Il tabarro», док је насупрот томе у «Suor Angelica» звук био као са друге планете: опојан, луцидан и готово оностран. У трећем делу «Gianni Schicchi» наједном чини Петренко музички егеземпларно традирану Пучинијеву семантику чујном.

Режија је  била поверена Лоти де Бер (Lotte de Beer) из Амстердама, уметничкој директорки  ансамбла Опернфронт и некадашњој ученици Петера Конвичног. Сценограф је био Бернхард Хамер који је измислио ротирајући квадратни коридор као левак  који симболизује неку врсту тунела времена. Костимографија је била у рукама Жорине фан Бек.

Музички гледано у Минхену у режији Лоте де Бер је средишни комад „Suor Angelica” кулминациона тачка због ексцелентне сопранисткиње из Албаније Ermonelе Jaho као сестре Анђелике. Петренко диригује највећим делом у екстремном mezza voce стилу, што певачима омогућује да нијансирано певају. Тако се у партији сестре Анђелике потиснута патња због прислног одласка у манастир након тајног рођења сина претворила у вулканску излив енергије иза привидног мира. Њен глас се развио у имензни израз среће након одлуке да попије отров и тиме самој себи оконча живот. Ова сцена је била једна од најизражајнијих и најкомплекснијих уопште. На крају се у окреће средишњи део коридора као крстообразни сједињујући део у коме  лебди умрли син Анђелике. То је моменат који се доживљава као чудо и визија која се у читању Лоте де Бер претворила у Богородицу са дететом.

Трећи део „Gianni Schicchi“ је захваљујучи готским костимима Жорине фаб Бек претворила у архикомедијантски скеч у стилу позних средњевековних панађура. Костими особитих контраста деловали су посебно ефектно. Ермолео Јахо је као Анђелика пожњела мимо аплауза и руже са балкона, а диригент Петренко Mastermind ове продукције и оркестар били су заслужено награђени екстра дугим аплаузом и овацијама. Ова мелодрама, мистеријска игра и на крају комедија је ексквизитна продукција, којој би се, сасвим смо уверени, и маестро Пучини дивио.

 

Зоран Андрић (Минхен)