Šekspir

 

Вилијам Шекспир: Ричард III

Цинизам зла тирана над тиранима или тамна игра воље за моћ

Премијера 9.12.2017. у ”Резиденцтеатру” у Минхену

У Енглеској у 15. веку влада рат између краљевских кућа Јорка и Ланкестера, брутално и саморазарујуће на обема странама све док се Тјудорови не домогну трона и након тог рата ружа не отпочне мир. Али до тог момента имају фамилије психопата реч: демонске интриге и крволочна убиства без краја и конца. Али ово није надвремена парабола са актуелним паралелама о огрубљењу друштва и пожуди за моћ настраних типова, већ историјска драма коју је режирао Михаел Талхајмер из Шекспирове “York-Trilogy” из 1592./93.г. Онај ко тежи моћи мора се најпре ”доказати” међу сосптвеним људима. То је за Ричарда и партија и фамилија уједно. На листи су на првом месту старија браћа, сродници који су женидбом доспели у породицу и мали принчеви. Један за другим ће заредом бити сви ликвидирани. Ричардов успон и пад почивају на програму једне просте реченице: “I am myself alone.” У њој се крије тајна његовог стремљења власти и његове пропасти. Сви си у овој драми без остатка психички поремећени који са високом драматичношћу разрогачених очију вриште, бесне и дивљају у кабинету страве и ужаса. Отуда није чудо што се на у овом двоипочасовном хиперреалистичком ”убијању из државних побуда” мање осећале реминисценције на крваву енглеску исторју на концу средњег века, већ натуралистичко експресивни удар зла. Ричард III је макијавелист avant la lettre, интригант у великом стилу и сам жртва са телесним манама. Овај аспект његовог карактера је истицао још Томас Мор. У инсценацијама ове Шекспирове краљевске драме је нагласак на психопатологији и телесним манама као надкомпензацији (лева рука Вилхелма II, Гебелсово храмљање), као фасцинацијом апсолутног цинизма зла и ирационалним калкулисањем моћи. Ниче у својој теорији о презентности зла у вољи за добрим, цитира Benjamin Constant(a), у коме овај Ричарда III не види представником једног ”жанра” или једног ”типа”, већ «individu», једном ужасно модерном индивидуом која ће постати жртва сосптвеног мита. На овом месту треба истаћи изузетног протагонисту у насловној улози Нормана Хакера, грбавог и ружног, бескрупулозног и умоболним амбицијама разобличеног параноичара са голим грудима, масном косом до рамена, белим пудерисаним лицем и црвеним подочњацима који храмајући сикће и дивља. Све фасете глуме славних претходника-идола су се стекли у његовој глуми: Laurence Olivier, Ian McKellen, Kenneth Branagh и Kevin Spacey кроз некакво акустичко модулирање којим овај генијални глумац располаже.

Режисер Михаел Талхајмер тумачи Шекспира дословно. Једна од најлепших метафора светске књижевности ”Зима нашег незадовољства”, као што ју је Август Вилхелм Шлегел превео или ”Зима наше горчине” како је Томас Браш превео за ову инсценацију чини прву реченицу овог комада.

Ричард III није хуља у чину, већ на речи, у најпонорнијем вербалном нитковлуку. Његов говор је тријумф двозначности као ни у каквом другом комаду светске књижевности. У Талхајмеровој режији све фигуре излазе на сцену из позадине бине, некој врсти “tower of power”, силоса на бини, чији је под покривен наслагама тамног лишћа. Црно је доминантна боја сцене и свих костима из света фантазије који се не могу приписати никакавом историјском контексту. Само је једна црвена пластична кеса ту као ”инструмент убиства” да колоритно маркира ужас, као црвени дечији мантил у ”Шиндлеровој листи” или ручно колорисана црвена застава у ”Крстарици Потемкин”. Овој демонској атмосфери доприносе и тонови дубоких фреквенци  минималистичке музике Берта Вредеса. Можда је црно у црном пренаглашено у Талхајмеровом читању, некакав експресивни кабинет страве и ужаса у земљи цомбија. Тамна игра воље за моћи и егоизма постају конститутивна начела као консеквентна одлика система. Ова инсценација у минхенском ”Резиденцтеатер” је за парадни пример иснценације за академску грађанску публику. Норман Хакеров игра у насловној улози је бриљијантан пример и прототип малигног нарцизма. Грандиозна инсценација, велики и дуги аплауз.

 

Зоран Андрић (Минхен)