Kafka

 

Енигматични космос Франца Кафке

Франц Кафка је најзагонетнији писац 20. столећа. О њему је написано небројено студија, огледа, анализа које чине море без обала.  Многи славни духови су се на њему огледали. Једни су га стилизовали у мудрог видовњака потоњих догађаја. Али једино је Кафка сам са извесношћу видео шта ће се збити: да ће се његови текстови, када једном буду препуштени сопственом животу, развити и омогућити немилосрдна тумачења, која узроке његовог незадовољства неће видети само у односу према женама.

Могло би се помислити при поплави написаног и објављеног о њему – од дебелих биографских томова до најситнијих појединости – сви већ апослвирани као cliché и при томе и данас изенанђују када се из општих места са тријумфализмом изграђује страшило.

Али и онај ко се у сваком погледу не одреди једнозначно, допушта да буде присвојен и алтернативно тумачен.

При томе он се не може попут свога савременика Томаса Мана сматрати галионском фигуром. Кафка је био одвећ дискретан у свом сексуалном животу, те се и у том погледу може много штошта пројектовати: од потиснуте хомосексуалности до практикованог садо-мазохистичког секса. При томе се живопишу различите слике о аутору. Сам Кафка је спознао: ” Текст је непромељив, а мишљења су често само један израз очајања о томе”.

Генерације интелектуалаца су писца Франца Кафку величали као никога другога. При томе је он био човек који је црно у црном видео и уживао у фантазијама о казни.

Сваки сензибилни интелектуалац се носи мишљу да једнога дана напише књигу о Кафки, писао је незаборавни Волфганг Хилдесхајмер и додао ”Кроз ту фазу се једном мора проћи”. Ово се у међувремену помало изменило. Сензибилни интелектуалци су се окренули другим темама које су њиховим фаталним љубавима за свим недовршеним, прекинутим, безнадежним, увек са претпостваком, ти рониоци у свет црног у црном,  свирајући на клавијатури депресије.

Кафкино дејство је отпочело тек неколико деценија након његове смрти. И готовео сви покрети негације модерне, пре свега философија и театар апсурда се позивају на овог прашког Јеврејина који је писао на немачком језику. Један Кафкин познаник, једнако Чех, је написао да онај ко није доживео гротескну бирокатију монархије, тај неће разумети Кафку.

 

Фундаментално поремећена сексуалност

Саул Фридлендер, такође пореклом из Прага, угледни израелски историчар, хроничар холокауста, лауреат Пулицерове награде и уједно велики познавалац Кафке, је указао на један Кафкин запис у ”Дневницима” од 2. августа 1914., којим аутор на избијање Првог светског рата овако реагује: ”Немачка је објавила рат Русији – поподне часови пливања” Ово није сувише далеко од легендарних речи Луја XVI о 14. јулу 1789.: ”Ништа се не догађа”.

Фридлендер у својој епохалној студији Saul Frideländer: Franz Kafka, C.H. Beck, München 2012 – у којој је на стрингентан начин тематизовано осећање страности које се у Кафкиним текстовима могу схватити као израз личних патњи. А они почивају на његовој као грех доживљеној, очито фундаментално поремећеној сексуалности. Он је био, вели Фридлендер фиксиран на ”садомазохистичке фантазије и налазио да је ”coitus казна за срећу присне узајамности” и гајио представе о мушко-мушкој телесној близини (при истовременом одбацивању гениталне хомосексуалности). Фриделендер чита Кафку биографски као ”песника и његових пометњи”, постојано раздираном између ”прилагођавања” и ”ослањања”. Фридлендер нам ово сугерише фактичношћу евидентности цитатима из ”Дневника” и ”Писама”  односно из њих развијеним аргументима које је тешко побити. Кафка није био јеврејски светитељ, у шта га је Макс Брод стилизовао. ”Према Јеврејству као вери и религиозној пракси Кафка се односио равнодушно”, аподиктично поантира Фриделендер. Његови проблеми су били сексуалне природе. Његове фантазије су кружиле око хомоеротичности, педофилије, садомазохизма.

Mа колико нам се Фриделендерова теорија у појединачним комплексима чинила плаузибилном, ипак остаје једна генерална сумња. Сумња у радикално биографску перпсктиву читања Кафкиних литерарних дела. Да ли су Кафкини текстови збиља само вентили унутрашњих страхова и нагона или се овим пада у стереотип биографске егзегетике која нам се одавно чинила passé?

Загонетним остају Кафкини текстови након лектире Фриделендерове студије, као и загонетна личност Франца Кафке. За извесна нова просецања у енигматични космос Франца Кафке ипак треба да припадне заслуга аутору ове студије.

 

Зоран Андрић (Минхен)