Rolan Bart

 

Мy name is Barthes – Roland Barthes

Поводом 100.годишњице философа и књижевника Ролана Барта

 

Ролан Барт би 12. новембра 2015. напунио 100 година. Он је владао умећем ”читања” свакодневних феномена и саморазумљивошћу њиховог препознавања као митова.

Поводом стогодишњице Бартовог рођења реномирани немачки издавач Suhrkamp Verlag је издао проширено издање његовог дела ”Фрагменти љубавног говора” – Roland Barthes: Fragmente einer Sprache der Liebe. Erweitere Neuausgabe. Suhrkamp, Berlin 2015., као и једну Бартову биографију из пера Тифeн Самојо – Tiphaine Samoyault: Roland Barthes. Die Biographie. Suhrkamp Verlag, Berlin 2015.

У Паризу су 1977.г. први пут објављени ”Fragments d’un discours amoureux”. Тада је ова књига убрзо заузела прва места на бест-селер листама. Њен аутор, дотад хваљени научник и интелектуалац, постаће и прослављени романсијер. ”Фрагменти љубавног говора” су најприватније и најпопуларније дело Ролана Барта.

Абецедни поредак говорних фигура формира серију могућих примена кроз које оне добијају обличје и одређују међусобне односе. У оквиру едиције легендарних париских семинара Ролана Барта пронађени су и други фрагменти, које аутор није укључио у прво издање овог дела, иако су они савршена допуна дискурса о језику љубави.

Француски философ, списатељ и литерарни критичар рођен је 12. новембра 1915.г. у Шербуру. Он је студирао класичну књижевност на Сорбони, да би потом радио као предавач, библиотекар и лектор у Мађарској, Румунији, Египту. Од 1960.г. предавао је на École Pratique des Hautes Études у Паризу. На предлог Мишела Фукоа, 1976.г. постављен је на Collège de France на специјално за њега формираној катедри за ”књижевну семиологију”. Одлучујући утицај на њега су имали аутори – Брехт, Жид, Маркс, де Сосир, као и Жак Лакан. Барт је био и пасионирани пијанист и композитор. Умро је 26. марта 1980.г. у Паризу од последица саобраћајног удеса.

Опсежну биографију једног од најзначајнијих интелектуалаца 20. века написала је Тифен Самојо (Tiphaine Samoyault), професор компаративне књижевности у Паризу.

 

Академска Француска

Самојо у широком биографском захвату описује Француску од рестаурације француске републике под Шарл де Голом и краја рата у Алжиру, преко француске академске интелигенције у Паризу, у дискурзивним борбама за разграничење позиција између књижевности, философије, науке и политичког ангажмана. Ова изванредно написана биографија, напета у композицији и уверљива у аргументативној наративности приказује на акрибичан  начин живот и дело овог значајног интелектуалца који је био више но само структуралист и семиолог. Четкице и фарбе су вазда стајале надомак руке, ближе но књиге или писаћа машина. Прве половине седамдесетих Барт је радо и редовно сликао, рано ујутро. Сликарство је заволео у Јапану у ”Царству знакова”, које је он истражио и 1970.г. истоимену књигу објавио. Он је овладао калиграфијом, јапанским гравурама, да би се доцније ослободио узора и у извесном смислу приближио уметницима за које је показивао посебан афинитет – André Masson, Cy Twombly или Jackson Pollock.

Седамдесете године су биле деценија у којој су се срећа и сумња, тријумф и депресија учестало мењале. Томе је ауторка Самојо посветила готово трећину своје биографије Ролана Барта. Она описује његов живот у сегментима од младости, појави и враћању  туберкулозе, све до његове изненадне смрти 1980.г. Ауторки су стајале на располагању не само Бартове карте, већ и календари/роковници у које је Барт уносио термине и  ретроспективно сваки протекли дан документовао. О томе нас ауторка извештава са занимљивом мешавином објективности и дискретности. Шестдесетих година Барт је, упоредо са Клод-Леви Стросом, Мишелом Фукоом и Жилом Делизом, учврстио своје место као проминентни заступник структурализма и семиологије, чија је експлозивна моћ убрзо уочена. Луцидна консенквенца те фасцинације је Бартово дело ”Митологије” у коме је свакодневица друштва раслојена на знакове као  што су Short Stories – Римљани на филму, Citroën DS, Tour de France, Varieté. Нико није поседовао такву очаравајућу ауру суверене опуштености као што је то случај са Бартом.

Једно поглавље ове биографије је посвећено Бартовом односу према Сартру. Седамдесетих година Барт се кретао међу интелектуалном париском боемијом, живећи дискретним хомосексуалним животом. Он је организовао модерни салон, вечери са  дискусијама и предавањима за своје пријатеље, студенте, као и путовања у иностранство. У Александрији је упознао Алгирдаса Гремаса, у Упсали Мишела Фукоа, који је једну годину радио на тамошњем универзитету, поносно возећи свој аутомобил марке ”Јагуар”, беж-боје. У филму свога пријатеља Андре Тешинеја имао је епизодну улогу дендијевског наступа Виљема Текерија.

Пријатељи око револуционарне групе ”Tel-Quel” су га 1974. навели на заједнички пут за Кину. Међу њима су били Филип Солерс и његова супруга Јулиа Христева. Потом је ова група била у визиру оштре критике због ”слепила према бруталности маоистичког режима”. Крајем седамдесетих  Барт је био изложен сложеној процедури избора за професора на Collège de France. Своје ”Фрагменте језика љубави” објавио је 1977. Књига ће постати нови Вертер и бест-селер – Барт је у то време хитао са једног на други интервју који су имали велики публицитет. Ови фрагменти су били део једне доиста Amour fou са младим Роланом Хавасом, који ће Барта напустити.

Барт ће се упустити у психоаналитичке сеансе код Жака Лакана. Бартова мајка, са којом је Барт био веома присан, умреће у октобру 1977. Након њене смрти Барт ће бити у дубокој кризи, да би се полако почели назирати почеци једне „Vita nova“. Али 25. фебруара камион га је ударио и прешао преко њега.  26.марта подлегао је последицама тог апсурдног саобраћајног удеса.

У биографији Тифен Самојо су етапе Бартовог живота развијене и суптилно спојене са концепцијама његових књига, те у њој нема оштрих резова и дисконтинуитета.

 

Ловац митова

Барт је једаред назван ”ловцем митова”. То је било 1977 године, након што је добио позив од ондашњег председника републике Валери Жискар д’Естена у Elysée-палати. Од тог ”сусрета са влашћу” је међу пријатељима тврдио да ”од сада мора свуда да иде”. Знатижеља коју је Барт тада показао није почивала ни на каквој посебној карактерној одлици, већ на његовом професионалном интересовању за семиологију. Барт је себе сматрао семиологом још од својих раних публикација педесетих година.

Јер страст семиолога – или како ју је Барт звао, ”авантура” –  почивала је на чињеници да не поседују само писани текстови кодиране знакове и поруке, већ их налазимо и у једноставним објектима свакодневља, који се уобичајено сматрају безначајним, немим и мало пажње вредним.

Отуда су не само текстови постали објект дешифровања, већ и одећа, аутомобили, намештај или рекламне табле. Свет могућег истраживања је тиме прерастао у неограничени универзум.

Кроз обичну шетњу једним градом, наилазио је семиолог свуда на потенцијалне студијске објекте: ”Модерни човек, урбани човек  чита непрекидно: он чита најпре и начелно слике, гестове, опхођење: овај аутомобил ми говори о социјалном статусу његовог власника, ова одећа ми говори о мери конзума или екстраваганцији онога који је носи, овај аперитив (виски, Перно или бело вино са соком од зове) говори о животном стилу мога гостопримца”.

 

Привидно – непривидно

У свакодневном опажању чини се да се такве поруке саме по себи разумеју. Зашто би требало да склоност ка једном аперитиву, склоност ка лежерном или класичном стилу одевања буде пажње вредна? Нису ли овакве свакодневице на крају ипак баналне у својој саморазумљивости?

Управо такви наизглед саморазумљиви културни феномени су били оно што је Барта интересовало и привид природности их је чинио објектима семиолошких студија. Фотографија младог тамнопутог младића у француској војној униформи, коју је објавио часопис «Paris Match» као војни поздрав, на први поглед био је једнозначни доказ да сви синови Француске, без обзира на боју коже, одано и ангажовано служе под заставом нације.

У тој привидној природности фотографије видео је Барт кодирану поруку, као историјски феномен француског империјализма у непромењеном природном стању. У овоме се за Барта скривала посебна препреденост мита, његова спосбност да произведе наводне нужности и оно што је постало историјско да притајено натурализује.

Опис таквих погрешних евидентности је предмет есеја који је Барт написао између 1954. и 1956.г. и објавио у часопису «Les Lettres nouvelles».  Доцније је објављен као књига под насловом «Mythologies». Наизглед привидни феномени свакодневне културе су постали мета Бартове луцидне анализе. Зашто часопис за жене «Elle», када пише о списатељицама, у парантезама спомиње не само број њихових објављених књига, већ и број деце које оне имају? Зашто француски бифтек мора да буде сервиран недопечен (”крвав”)?  У својим есејима Барт је настојао да покаже како се неупадљива и саморазумљива пракса ослања на читаву серију предодређујућих процеса осмишљавања.

То да сви Римљани у филму ”Јулије Цезар” имају косу која им пада на чело не почива ни на каквој историјској чињеници, већ у  филму то постаје ”природа” Римљана. Појавом ове књиге привидност је изгубила своју невиност: куд год је семиолог уперио поглед, свуда је могао да ”чита” поруке које су ту биле присутне.

 

На нултом степену

Не може се отети утиску да ”семиолошка авантура” у себи носи нешто што наликује кошмару и некој врсти параноје семиолога. Поруке се дешифрују, митови демитологизују, и са погрешних евиденција се стржу маске, али, као главе хидре, ничу нови митови. ”Колико заиста безначајних области пролазимо у току једног дана?” пита се Барт у поговору своје књиге и сам нуди одговор: ”Врло мало, понекад ни један. Ја се налазим на мору. Наравно, то нема никакву поруку. Али на обали мора, колико је семиолошког материјала! Заставе, рекламни слогани, натписи, одећа, чак и крем за сунчање – све су то поруке које ми нешто поручују”. Кроз слику семиолога на плажи ће уверљиво бити показано да се од ”значења” не можемо отргнути.

У сред фурора значења требало би да постоји једно место изван инфалционерне продукције смисла/значења. Тако се у поговору налази једна сигнификативна реченица у којој је реч о ”нултој тачки мита”. Бартова дугогодишња опсесија феноменом празнине, неутралности и без-значајности се појављује у контексту питања смисла. Семиолог живи од непрекинуте продукције знакова друштва, али у моменту када открије манипулативност смисла, он пројектује утопију нулте тачке: једног места у коме је ларма порука прерасла у тишину која није истовремено форма једне додатне поруке.

Објављивањем Бартовог „Le plaisir du texte“ је комета структурализма зашла у своју завршну фазу. Барт је традицију Ничеа, Пруста, Фројда и веселе науке сјајно реактивирао.

Данас, о стогодишњици рођења Ролана Барта, једног од  најзначајнијих интелектуалаца 20.века, који је структуралистичку семиологију дефинисао на нови начин, са благодарношћу се сећамо његовог Oeuvre који на сингуларан начин обједињује дискурсе социолога, теоретичара књижевности, лингвисте, философа и писца.

 

Зоран Андрић (Минхен)