Metamorfoze

Кристоф Вецел: ”Овидијеве ‚Метаморфозе’ и ликовна уметност“

Ovids Metamorphosen und die bildende Kunst von Christoph Wetzel, Reclam, Stuttgart 2016.

Ове, 2017.године навршава се равно две хиљаде година откако је римски песник Публије Овидије Назон ишчезао са лица земље. Ипак он нас  увлачи у своју очаравајућу орбиту и у извесном смислу и данас детерминише збивања у књижевности и уметности. Овидије није само један од најзначајнијих европских аутора, већ иде у патријархе литерарне модерне.

Његов opus magnum су Metamorphoses u 15 књига. Петнаест књига ”Метаморфоза” кроз многоструке форме и

узроке преображаја људи, животиња, биљака чине основно епско дело римског песника Овидија. Овај епски корпус од 15 књига обједињује грчко-римске митове светске историје од постања света до апотеозе 44.г. пре Христа убијеног диктатора Гаја Јулија Цезара и до велике славе његовог нећака и легитимног наследника самодршца Августа. То што је Август песника убро након окончања ”Метаморфоза” дао да се изгна из Рима, представља до данас неразјашњивом трагедијом у историји књижевности.

Највиша поетолошка инстанца је фама (глас, новост), којој су чак и богови подложни. Песник Овидије кога ми можемо сматрати агностичарем, даје фами у 12. певању ”Метаморфоза” у највишој мери слободу да уобличи овај из поезије и стварности саткани еп у хексаметру. Већ 2000 година рекосмо надахњују Овидијеве Метаморфозе, његове легенде о преображајима људи, животиња и природе ликовну уметност: још су их средњевековни мајстори-сликари живописали, ренесанса и барок су их једнако врло радо тематизовали(Бернини и Каравађо), као што су и у модерној уметности нашле своје љубимце (Пикасо и Бекман). Сам Овиди је за своје основно дело инспирацију тражио не само код Хомера, већ и у уметности. Кристоф Вецел објашњава на примеру 100 ремек-дела уметности од антике до данас изабране Овидијеве приче стварајући изазовне односе парова.

Као аутор Овидије је експериментисао у различитим естетским форматима, преображавајући своје текстове и развијајући их, свакога пута на нови начин, осигуравао дуговечност својих књижевних дела. Тако је он саздао надвремена литерарна дела, поставши у европској култури један од њених највећих неимара. Где код да крочимо, у било који музеј или уметничку галерију да ступимо: негде се увек нађе слика, чији сиже илуструје неки од мотива Овидијевих ”Метаморфоза”, било да је реч о миту о Дедалу и Икару или о какавој љубавној пустоловини Јупитера. Из овог епа до данас су остали чувени одломци о преображају Дафне у ловоров цвет, о љубави Пирама и Тизбе, о Јасону и Медеји, о Ниоби, идилична новела о Филемону и Баукиди, те мит о Орфеју и Еуридици. Генерације ученика и студената латинског су се борили са његовим бриљантним хексаметрима.

Овај низ етиолошких легенди (од грч. aitiología, aitían légein = основа, узрок), који почиње оријенталним и грчким мотивима и завршава апотеозом Јулија Цезара, даје према узору александријског песника Калимаха, објашњења о преображајима разних митских личности. Епску тромост и опсежност освежавају разне епизоде, описане богатим и виртуозним стилом вештог ретора и песника, какав је био Овидије. ”Метаморфозе” су непресушни извор за европске сликаре и вајаре. Шекспир је користио исти извор у фантастичној игри »Сан летње ноћи«.

Публије Овидије Назон (лат. Publius Ovidius Naso), рођен је 20. марта 43. године старе ере у Сулмони у близини Рима, а умро је 17. године нове ере, равно пре два миленијума. Он иде, поред Хорација и Вергилија, у тријаду највећих песника Августовог доба, такозваног ”златног века” римске књижевности. Овид је био отмени денди-поет, љубимац римске аристократије, унеколико салонски песник. Он је био песник савршене версификације и изванредне реторичке технике. У формалном погледу Овидије је прави виртуоз и одличан представник лаке и неисцрпне романске речитости. Цар Август га је са непознатих разлога интернирао у једно периферно место на Црном мору, у данашњој Румунији. Поводом 2000-годишњице песникове смрти, немачки издавач Reclam је објавио његова дела у седам књига, придодавши им и једну монографију класичног филолога професора емеритуса хајделбершког универзитета Михаела фон Албрехта ”Овидије. Увод”. Ево у једном кратком tour d’horizon најважнијих напомена о осталим Овидијевим књижевним делима: Ars amatoria (у три књиге) и Remedium amoris показују Овидија као врсног зналца сложених питања љубавне стратегије и психологије. Од љубавних песама треба споменути елегије Amores, у којима је љубавна лирика зачињена вешто уплетеним моралним максимама.

 

Зоран Андрић (Минхен)