Postestetika

Novica Milić:

“Šta preostaje od umetnosti”

(Postestetika, 2)

 

Na prošlom predavanju je bilo reči o Hegelovom stavu iz njegovih Predavanja iz estetike (oko 1820): „umetnost, obzirom na njena najviša određenja, za nas jeste i ostaje nešto što je prošlo“ – „ist und bleibt die Kunst … fur üns ein Vorgegenes“. „… bleibt die Kunst…“

Pola veka kasnije, Niče piše jedan fragment u svojoj knjizi Ljudsko suviše ljudsko (1878), i stavlja pitanje u naslov fragmenta: „Šta ostaje od umetnosti“, „Šta preostaje od umetnosti“ , „Was von der Kunst übrig bleibt“. Već u izrazu se vidi da se Niče odaziva na Hegela, naravno na svoj način.

Koji je to način? – Po mnogo čemu, a najviše po osnovnoj liniji svog mišljenja, Niče stoji nasuprot Hegelu. Naročito kad je pitanje o umetnosti. Dok kod Hegela, u doba modernosti, još odzvanja Platonov stav da umetnost ne može da dosegne visoku ravan filozofije, odnosno Sokratov stav da nas umetnost ne čini boljim, već verovatno gorim ljudima, Niče za jednog od svojih glavnih protivnika uzima Platona, odnosno Sokrata: Sokrat, piše Niče vipše puta, jeste onaj koji je svojim moralizmom i intelektualizmom uništio staru grčku tragediju, taj vrh antičke umetnosti, a Platon je, opet, otac filozofije kao metafizike, kao teorije o podeli ovog našeg jednog sveta na dva sveta, na tzv. viši svet duha, Ideja, večnih oblika i njihovih istina, i na tzv. donji svet tela, čula, privremenosti, iluzija, pri čemu onaj prvi „viši“ svet niko nije video, već je tek snoviđenje metafizičara, a ovaj drugi „niži“ svet je jedini pravi, jedini realni svet u kojom postojimo. Od Platonove metafizike, preko hrišćanskog srednjevekovlja (a za Ničea je hrišćanstvo „platonovstvo za mase“), pa do modernog doba, metafizika je trajna i pogubna crta ne samo filozofije i teologije, mišljenja i vere, već i svakodnevice, utoliko što metafizika, ovom podelom na dva sveta, „viši“ svet ideala i „niži“ svet svakodnevice zapravo unižava sam naš svet, unižava život, i unižava nas koji živimo u našem svetu. I Hegel je za Ničea još jedan metafizičar, svojom dijalektikom Duha i teorijom totaliteta, odnosno Apsolutnog saznanja.

Od Ničea, pa u XX veka, svom dužinom, i dan danas, metafizika je glavna meta filozofije, odnosno kritika metafizike se javlja kao osnovni projekt filozofa: kod Hajdegera, recimo, kod Deride, kod Fukoa, Deleza, Liotara, u ontologiji koliko i, recimo, u analitičkoj filozofiji, kod socijalnih mislilaca, kod mislilaca istorije itd. Što nije čudo: metafizika filozofa je samo vrh tzv. ledenog brega metafizike u istoriji, jer je metafizika u istoriji osnova stvarne istorije raznih fanatizama koji se pozivaju na upravo metafizičke ideale, na neki „viši“ svet ideja, pravednosti, društva, klase, rase, roda, nacije itd.

Pre nego što vam pročitam Ničeov odlomak čiji je naslov „Šta preostaje od umetnosti“, par reči o Ničeu. Svojom kritikom metafizike, Niče stoji na početku čitave linije u filozofiji, teoriji, saznanjima, možda najznačajnije linije savremenog mišljenja. Niče, koji je sa pisanjem završio 1889. godine, kad je doživeo nervni slom (umro je jedanaest godina kasnije, 1900.), neobična je, jedna od najneobičnijih pojava: koliko pripada filozofiji, toliko pripada i literaturi, stoji između mišljenja i pevanja, na obe strane – zbog čega ga je filozofija, koja sebe rado oslanja na logicizam ove ili one vrste, povremeno odbacivala. Ali problem je drugde: Niče, na pola puta, ili sa obe strane podele – takođe, na svoj način, metafizičke – diskursa na „ozbiljnu“ misao filozofa i „raspojasan“, „razobručen“, „nedisciplinovan“ govor pesnika, Niče po svom tipu teksta nije lak za tumačenje.

Ovde, odlomci koji nas zanimaju, najviše onaj najavljen o tome šta još preostaje, šta je još preostalo od umetnosti, pripadaju četvrtom poglavlju prvog toma knjige Ljudsko, suviše ljudsko (1878). Naslov tog poglavlja od pedesetak zapisa – koje, u nedostatku boljeg izraza  nazivamo „fragmentima“, „odlomcima“, iako oni to u stvari nisu – glasi: „Iz duše umetnika i pisaca“. Niče se ovde zaogrće maskom psihologa umetnosti, odnosno modulacija njegovog glasa ističe motiv „duše“, koja je oduvek, od antike, a Niče to kao obrazovani klasični filolog zna, bila trag besmrtnosti, božanskog u čoveku. I Ničea zanima šta su umetnost, određena shvatanja umetnosti, nasledila od metafizike – motiv „duše“ ovde najviše tome služi.

Jer i umetnost je, kao i filozofija, i mnogo toga, pod vlašću metafizike. Još od početka filozofije kod starih Grka, filozofija se pojavila – tako se obično tumači istorija njenog postanka – kao odvajanje mišljenja od mitova. Mitovi su bili priče o bogovima i polubogovima, junacima, filozofski diskurs je prestao da priča priče, ali nije uspeo da se odvoji od ideje božanskog – Platonove Ideje, recimo, jesu nova, filozofska božanstva – kao što ni figura filozofa nije sasvim prekinula sa figurom sveštenika: on je takođe, kao i sveštenik, objavljivao istine, izgovarao mudrost, i mada su mu na raspolaganju bile procedure provere istinitosti vlastitih iskaza – i će se procedure umnožavati, naročito one vezane za logiku sudova – sama usmerenost prema „prvim“ ili „poslednjim“ istinama, prema večnom, nepromenljivom, trajnom, znak je jedne svešteničke, metafizičke inspiracije u filozofu, reći će Niče. Odnosno, on je to već rekao: u jednom kratkom i nedovršenom spisu iz 1873. godine, 5 godina pre ovih zapisa o kojima hoću nešto potom da vam kažem, Niče govori „o istini i laži u izvanmoralnom smislu“, o istini (i laži) izvan pritiska naše moralne potrebe da želimo samo povoljne istine, istine „dobre“ za nas, a da prikrivamo, potiskujemo ili zaboravljamo na one sa „lošim“ posledicama po nas, pa umesto njih radije za istine uzimamo iluzije. Tu je bila glavna meta uloga intelekta, tog, inače, najvišeg instrumenta čovekove kulture i znanja, jer intelekt, veli Niče, rado obmanjuje svog nosioca, čoveka, a naročito u pogledu vlastite vrednosti: intelekt, logos, sebe stavlja u središte sveta kao da od njega zavisi sam svet (“i mušica“, zajedljiv je Niče, “zamišlja da u sebi nosi pomično središte ovoga sveta“). U svetu u koji je čovek bačen, kao smrtno, ograničeno, slabo biće, koje se ne može ni održati bez pomoći drugih bića, on sebe obmanjuje putem intelekta, a ne samo imaginacije. Naime, ako čovek i može zamisliti – kao što upravo čini uz pomoć umetnosti – neki drugačiji svet, u kojem je snažniji, bolji, dugovečniji itd. – ako je „umetnost“, rečima Ničea, „laž iz nužde“, ona, kaže Niče u finalu tog ranog spisa, „pretresa, dakle, privid kao privid, dakle neće da obmanjuje, istinita je“ – intelekt čini skok i tom „drugom“ svetu  pripisuje vrednost „pravog“ sveta, i jedinog kojem treba težiti. On nas tako vraća iskušenju religioznog stava, vere, jer ne ume ili neće na drugačiji način da reši problem tzv. transcendencije, „onostranosti“, ideje nadilaženja našeg svakodnevnog, ograničenog, „ljudskog, suviše ljudskog“ iskustva. Metafizika je taj neopravdan skok napred a onda nazad, bojenje transcendencije nečim iz iskustva, iako je transcendencija ono izvan ili povrh iskustva.

I ovde, u ovim zapisima „Iz duše umetnika i pisaca“, Niče posmatra umetnost pod uglom metafizičkih boja, naslaga, padova ili povratka „ljudskog, suviše ljudskog“. Da li umetnost, kao proizvod naših potreba za transcendencijom, neminovno budi i metafizičke iluzije (setimo se, metafizika za Ničea nije samo podela ovog sveta na dva sveta, „višeg“ koji zapravo ne postoji, i „nižeg“ u kojem jedino postojimo, već je, takvom podelom, usmerena protiv života jer ga obezvređuje u ime ideje „drugog“, „višeg“, „nadljudskog“ života ili sveta)?

Par osvrta na neke od Ničeovih zapisa iz ovog poglavlja, kako bi nas pripremili za onaj, nama glavni, koji nosi broj 222.

Recimo, onaj pod brojem 153: „Koliko je jaka metafizička potreba i koliko je prirodi teško da se rastane s njom, može se videti po tome što čak u slobodnom duhu, kada se već oslobodio svega metafizičkog, najviša dejstva umetnosti lako izazivaju skladno treperenje odavno utihnule, čak pokidane metafizičke strune.“ Niče navodi primer Betovenove IX simfonije, kad slušalac „oseća da lebdi iznad zemlje u zvezdanom hramu, sa snom o besmrtnosti u srcu“. I, dodaje: „Ako postane svestan tog stanja, on će osetiti dubok ubod u srcu i žudeće za čovekom koji bi vratio izgubljenu draganu, svejedno da li se ona zove religija ili metafizika. U takvim trenucima proverava se njegov intelektualni karakter“. Drugim rečima, „metafizička potreba“ je toliko jaka, veli NIče, da je najviša umetnost lako priziva, čak i po cenu odricanja od intelekta, tačnije od saznanja ili od svesti da smo prekinuli s metafizikom; odnosno, prekid sa metafizikom nikad nije potpun, ona se vraća, a umetnost je jedno od važnih sredstava njenog buđenja, naročito ako je posredi snažna, velika umetnost, kao ovde Betovenova. Ili, rečeno još jednom a drugačije, ni intelekt sa svojom svešću i saznanjima ne uspeva da učvrsti prekid s metafizikom.

Još ćemo se baviti ovom mogućnošću, ili nemogućnošću, prekida veze s metafizikom, naročito kad je umetnost u pitanju.

Sledeći zapis iz ovog skupa zapisa na koji hoću da obratim pažnju nosi broj 217. To je izvanredno važan zapis, u njemu se sluti nešto od istorije XX veka i, rekao bih, naročito na početku XXI veka. Zapis nosi naslov „Desenzualizacija više umetnosti“, reč je, rekao bih uopšte o „desenzualizaciji“ – raščulovljenju, ako se tako može reći – umetnosti kao takve. (Drugi jedan prevod prevodi ovaj naslov kao „Udaljavanje od čula više umetnosti“; u originalu je to Die Entsinnlichung der höheren Kunst – raščulovljenje, dakle, desenzualizacija; oba prevoda su u pravu.)

Šta Niče tu kaže? Kaže ovako: „Naše uši su, usled izvanredne vežbe intelekta u umetničkom razvoju nove muzike, postajale sve intelektualnije.“ Isto važi, kaže NIče nešto dalje, i za slikarstvo, „slikari su učinili oko intelektualnijim i daleko otišli izvan okvira onog što se ranije smatralo uživanjem u bojama i  formama“. Šta su posledice? Intelektualno – a to takođe znači normativno, estetičko – postalo je jako, dok je čulno, senzualno, estetsko u smislu čulnosti, oslabilo; takođe, „ružna strana sveta“, veli on, “strana koja je isprva bila neprijatelj čulima, osvojena je za muziku“, odnosno slikarstvo: umetnosti je postala više stvar za intelekt – „zadovoljstvo se premešta u mozak, sami čulni organi otupljuju i slabe, simboličko sve više zauzima mesto realnog“, umetnost „sada podstiče na govor stvari koje su ranije bile neme“, više se, dakle, govori o umetnosti nego što umetnost govori, „sva čula su malo otupela upravo zato što odmah upućuju na um“, a ono što ostaje umetnosti kao sferi čulnog ostaje kroz vulgarizaciju: umetničko čulno postaje „vulgarno čulno“.

Što će se, da odmah dodam, i vrlo ovlaš, potvrditi u savremenoj umetnosti: s jedne strane, da bismo je razumeli, da bismo uvideli šta ona znači – više to nego kako ona izgleda, kako je oblikovana – mi se moramo obratiti intelektu, znanjima, kontekstu, semantici; a s druge strane, umetnost koja je ostala da se obraća čulima – izgledu, oku, zvučanju, uvu, recimo – vulgarizovala se u niže oblike uživanja ili zadovoljstva, kakva je, recimo, danas popularna muzika, muzika koja dolazi iz industrije zabave, ili likovnost koja nas zasipa kroz masovne medije, televiziju, film, ili marketing. To je rascep u umetnosti na „višu“, intelektualniju, konceptualniju, i „nižu“, zabavnu, senzualnu ili vulgarizovanu formama i senzacijama.

Polako se približavamo našem zapisu s kraja ovog poglavlja Ničeove knjige Ljudsko, suviše ljudsko. U još par zapisa koji prethode onom pod brojem 222, Niče ovu desenzualizaciju, intelektualizaciju, odnosno vulgarizaciju ili masovnu produkciju u umetnosti povezuje sa pitanjem metafizike. Tako, zapis 219 govori nam o „religioznom poreklu“ moderne muzičke umetnosti, a 220 o „onostranom u umetnosti“: „Ne bez dubokog bola uveravamo se da su umetnici svih vremena u svojim najvišim uzletima uznosili do nebeskog preobražaja upravo one predstave koje danas spoznajemo kao pogrešne: one su veličanje religioznih i filozofskih zabluda čovečanstva, i one to nikada ne bi mogle da budu bez verovanja u njihovu apsolutnu istinu. Uskrati li se sad uopšte verovanje u neku takvu istinu, izblede li dugine boje oko poslednjih krajeva čovekovog saznanja i uobražavanja: onda ne može više da procveta onaj rod umetnosti koji, kao divina commedia, Rafaelove slike, Mikelanđelove freske, gotičke katedrale, ne pretpostavlja samo kosmičko, nego i metafizičko značenje umetničkih objekata“. I kad se izgubi to „metafizičko značenje“, ta semantika onostranosti, povezana sa čvrstim pravilima, vežbanjem zanata, prisilama na formu, pada se opet u prvobitni izazov prirode, u naturalizaciju, u neku vrstu novog varvarstva, pa tada „svi pesnici moraju da postanu podražavaoci koji eksperimentišu, vratolomni kopisti, ma kako još velika bila njihova snaga na početku; konačno i publika koja je naučila da pravu umetničku delatnost vidi u ukroćivanju snage predstavljanja, u organizujućem ovladavanju svim umetničkim sredstvima, mora sve više ceniti snagu radi snage, boju radi boje, misao radi misli, štaviše inspiraciju radi inspiracije“. To je put naturalizacije, nove senzualizacije, industrijske produkcije, za Ničea ne više put „visoke“ umetnosti, već put izvesne kreacije koja teži „vratolomnoj kopiji“ i „podražavalačkom eksperimentu“. Mimeme su na horizontu ovog Ničeovog uvida.

I konačno smo stigli do zapisa pod brojem 222. Najpre ga pročitajmo celog:

Šta preostaje od umetnosti. – Istina je, kod izvesnih metafizičkih pretpostavki umetnost poseduje veoma veliku vrednost, na primer ako važi verovanje da karakter ostaje nepromenljiv i da se suština sveta trajno iskazuje u svim karakterima i delanjima: tu delo umetnika postaje slika večno trajnog, dok po našem shvatanju umetnika njegova slika može da važi uvek samo za jedno vreme, jer je čovek u celini postao promenljiv, pa čak ni pojedinačni čovek nije ništa čvrsto i trajno. – Isto tako je i sa jednom drugom metafizičkom pretpostavkom: uzmimo da je naš vidljivi svet samo pojava, kao što pretpostavljaju metafizičari, onda bi umetnost teško bila bliska istinskom svetu: jer između sveta pojava i sveta priviđenja umetnika onda bi bilo isuviše mnogo sličnosti; i preostala razlika bi čak postavila više značenje umetnosti nego značenje prirode, pošto umetnost prikazuje ono istoobrazno, tipove i uzore prirode. – Ali te pretpostavke su pogrešne: koje mesto po tom saznanju još ostaje umetnosti? Ona je pre svega tokom hiljada godina naučila da u svakom obliku sa zanimanjem i zadovoljstvom posmatra život i toliko je proširila naša osećanja da na kraju pozivamo: ‘ma kakav bio život, dobro je’. To učenje umetnosti da se poseduje zadovoljstvo u postojanju i da se čovekov život posmatra kao deo prirode, kao predmet zakonomernog razvoja, a ne kao plahovito zajedničko kretanje – to učenje je uraslo u nas, ono sada dospeva na svetlo kao svemoćni zahtev saznanja. Mogli bismo da se okanemo umetnosti, ali time ne bismo izgubili sposobnost koju smo od nje naučili: isto kao što se možemo odreći religije, ali ne i njome stečenih jačanja i uzdizanja naravi. Kako su likovna umetnost i muzika merilo bogatstva osećanja zaista stečenih i zadobijenih religijom, to bi i po iščezavanju umetnosti intenzitet i raznovrsnost životnih radosti koje je ona usadila, još uvek zahtevali zadovoljenje. Naučni čovek je sledeći razvojni korak u odnosu na umetničkog.“

Niče ima taj običaj, da ponekad uzme na sebe profetski ton, ali po strani od toga, uvid da tzv. naučni – možda bi danas više odgovaralo: tehnički, tehnološki određen – čovek, nakon sumraka metafizike, zauzima mesto umetnika, kao i uvid u naše teško otklonjive metafizičke navike i potrebe, taj uvid, mada poguban po umetnost, taj uvid stoji.

I u poslednjem zapisu iz ove Ničeove serije, pod brojem 223 čitamo: „Večernje rumenilo umetnosti. – Kao što se u starosti sećamo mladosti i slavimo parastose, skoro isto tako čovečanstvo prema umetnosti stoji u odnosu dirljivog sećanja na radosti mladosti. Možda nikada ranije umetnost nije bila shvaćena tako duboko i izrazito kao sada, gde izgleda da se odigrava magija njene smrti. Pomislimo na onaj grčki grad u donjoj Italiji, koji je jedan dan u godini još slavio svoje grčke svečanosti, sa setom i suzama zbog toga što strano varvarstvo sve više trijumfuje nad običajima koje su doneli; nikada se helenstvo nije tako uživalo, nigde se taj zlatni nektar nije srkutao sa više užitaka nego među tim umirućim Helenima. Umetnik je tada posmatran skoro kao neki divni preostatak i njemu je, kao nekom čudesnom tuđinu od čije je snage i lepote zavisila sreća ranijih vremena, ukazivana počast kakvu mi ne možemo lako da ukažemo sebi ravnima. Najbolje na nama je možda nasleđeno od osećanja ranijih vremena, kojima sada teško da više možemo da pristupimo neposrednim putem; sunce je već zašlo, ali nebo našeg života još blista i svetli zahvaljujući njemu, koje već više ne vidimo.“

***

Vidite, sa dve strane, iz dve misaone linije koje iz XIX veka traju u XX vek, i u naše vreme, iz linije koju označava Hegel, i iz linije koju označava Niče – i te dve suprotne linije, ili struje mišljenja, najznačajnije su misaone struje našeg doba – sa obe strane dolazi stav o izvesnom kraju umetnosti, o njenom „prošlom“, o onom ein Vergangenes umetnosti, kako kaže Hegel, odnosno o „preostatku“, übrig bleiben, ein Überbleibsel, kako sada kaže Niče.

Idući put ću vam govoriti o Žan-Fransoa Liotaru, o jednom Liotarovoj fusnoti, – da, fusnoti, ali veoma značajnoj. Ponekad veliki zaokreti u istoriji počinju u fusnotama.