Strela

Novica Milić:

 

Treba li opet ustreliti Đinđića?

 

Posle “muzičke” fontane na Slaviji, beogradska i srbijanska vlast Vučećivih “naprednih” novoradikala rešila je – da se ispuni slovo samog Šefa od pre par godina – da postavi Zoranu Đinđiću spomenik. Sadašnji predsednik države, stranke i svega čega se dotakne pre svog navodnog političkog “preumljenja” prelepljivao je tablu sa imenom pokojnog premijera imenom haškog optuženika Ratka Mladića, ali otkad je počeo da se izdaje za demokratu, Đinđić kao da mu stoji poput ličnog kompleksa za politički profil koji ne može da dosegne. I stoga Njegova država – čiji su visoki oficiri državne bezbednosti bili ubili Đinđića u atentatu (tzv. Zemunski klan je samo pružao deo logistike) – sada bi da ubijenome posthumno oda počast nekom skulpturom.

Raspisan je konkurs, imenovan je žiri i pre nekoliko dana je obnarodovano da će taj spomenik Zoranu Đinđiću biti podignut na Studentskom trgu, negde prekoputa ulice i platoa gde već stoji spomenik Njegošu. Odustalo se od ranije ideje da spomenik bude u parkiću kod Narodnog pozorišta, gde bi pravio društvo Nušiću, niti u parku blizu Vlade  – tamo je postavljeno obeležje Principu. Blizu lokacije gde bi sada trebalo da bude obeležje Đinđić je neko vreme stanovao.

Izabran je rad Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović. Bajić je skulptor “retorike neoekspresionizma”, njegovi umetnički objekti kombinuju postdišanovski ready-made gest sa apstraktnim konstruktivizmom, i kao većina savremene skupture teško uspostavljaju komunikaciju sa širom publikom neupućenom u umetničku simboliku izvan kuratorskog bratstva i sestrinstva danas već bezobalne konceptuale. Srbljanovićka je dramska spisateljica koja se u svom zanatu specijalizovala za traumatičnu balkansku, naročito srpsku istoriju, kao takva priznata i izvan Srbije.

Bajić i Srbljanovićka su predložili, a žiri odabrao i nagradio solidnom količinom novca jedno rešenje u obliku strele: šest i nešto metara metalna strela usmerena je u nebo, dole savijena kako bi očuvala kakvu-takvu ravnotežu na tlu, sa 3-4 čavla ili metka zabodenim posred jedne strane; u podzemnom delu je obrnuto ćirilićno Ђ, samo što će, kao betonski temelj, ostati nevidljivo, dok će se u profilu nazirati latinično U. Čudno utemeljenje gde se ni Đ od Đinđića neće videti, ali će zato strčati strela kao U, što nije baš nepoznat simbol u ravni istorijskog sećanja na ovim mestima. Kritičari će primetiti i da ovi meci iz profila podsećaju na “treći metak”, debeovsku teoriju koja je trebalo da na suđenju ubicama Đinđića sruši ionako ograničenu optužnicu. Isticano je u polemici koja i dalje traje kako bi, po analogiji, spomenik Karađorđu na platou kod Hrama morao biti neka sekira. Takođe, svežanj strela i sekira su simbol frankističke Španije, a Bajićeva strela neodoljivo podseća na jedan strelovit objekt sa katalonskog groblja blizu Barcelone, poznatog po tome što su tu, uz krematorijum i kolumbarijum, postavljene ploče za pretvaranje sunčeve energije u struju. Sve u svemu, ako je simbolika, onda je zbrkana i nepametna.

Ipak, najveća nevolja sa ovim “rešenjem” je smisao tog budućeg objekta. Spomenik bi trebalo da ima veze sa onim u čiju se čast podiže, i to ne bilo kakvu, već jedinstvenu, jer se odnosi na sasvim konkretnu ličnost. Ovde te veze nema, odnosno, prema “tekstualnom obrazloženju” koje je potpisala Srbljanovićka, asocijacije su jako nategnute, u velikoj meri proizvoljne i nikakva retorika niti neoekspresija ne može da nadopuni taj zjapeći zev između izgleda i smisla. Naime, prema obrazloženju, spomenik je jednim delom određen kao skulptura, a drugim delom kao neka vrsta zvučne instalacije, pa je sve skupa ovo “skulptursko-dramaturško rešenje” jasno tek uz “tekstualno obrazloženje”, što je, kad je reč o ovakvim pothvatima, naprosto promašaj. Tim pre što će se iz zvučnika ukopanih ispod ili oko strele reemitovati okolni šumovi, koje će skupljati takođe okolo postavljeni “snažni mikrofoni”. Iz te kakofonije, kaže “obrazloženje”, tu i tamo će se povremeno čuti po koja fraza koju je Đinđić izgovorio, istrgnuta iz konteksta i preneta u nešto što bi, po Srbljanovićki, trebalo da je “mesto sećanja”.

Međutim, “obrazloženje” autora koje je potpisala Srbljanovićka i samo je kakofonično. Kad je o skultpturi reč, kaže se kako je “fizička forma skulpture izvedena iz opšteg najrazaznatljivijeg i svevremenog vizuelnog simbola: strela koja usmerava pravac kretanja i mišljenja, kao pokazatelj potrebe za fizičkim i mentalnim snalaženjem u okružju. Strela je kao što znamo prekinuta, polomljena, pa je i forma narušena, nedostaje joj deo, a rana tog prekida je u visini očišta posmatrača” itd. Niti je strela “najrazaznitljiviji” simbol, niti je strela simbol: ona je pre svega oružje, a kao znak denotira strelca i metu, pa će se otuda čuti glasovi kritike da bi spomenik mogao biti, ne bez osnove, tumačen i kao obeležavanje zločina. Drugostepene, konotativne asocijacije za strelu kao znak  mogu biti različite, i napor autora “tekstualnog obrazloženja” da unapred propišu šta bi trebalo da nam prolazi kroz glavu dok gledamo (i slušamo) spomenik liče na onu autoritarnu a infantilnu pedagogiju kad se televizijskoj publici prilikom prenosa uručivanja štafete drugu Titi utuvljivalo šta koji pokret kolektivnog tela mladića i devojaka na travi stadiona ima da znači.

Sada je “obrazloženje” još ambicioznije, ne samo naporno, već i netačno. Na više se mesta insistira da Đinđića za njegovog života “nije imao ko da čuje” – pa ćemo ga sad, kroz fragmente Đinđićevog glasa, iskidane i ubačene u kakofoniju okoline, čuti “ako utišamo sami sebe”, ponavlja se takođe. Greše autori, jer su Đinđića umeli mnogi da čuju za života, i kao filozofa, i kao političara, a nalog da “utišamo sami sebe” teško da spada u intelektualni repertoar dijaloške misli koju je Đinđić kao demokrata i liberal zagovarao.

Ne bi li opsenili prostotu i unapred zapušili usta kritici, u znanom stilu “ko ne razume naše genijalno delo, taj je neznalica i glupak”, autori obrazloženja puni su izraza koji su u modi kad se govori o savremenoj umetnosti, od narativa do distorzije, kao i stranih fraza, naročito na engleskom (jednostavnih i utoliko izlišnijih). Cenjeni žiri je progutao nekoliko stranica teksta koji, umesto razloga, nudi ili tehnički opis dela ili, vrlo nasilno, patetične koještarije. U odbranu žirija treba reći da su unapred propisana merila konkursa ograničila na “jezik savremene vizualnosti” (ma šta to značilo), a da ni drugi radovi, barem oni koje je žiri istakao i usput nagradio nisu ništa bolji: drugu nagradu je dobila jedna simulacija šumice od nečega što liči na pleteće igle zabodene u tle, a još četiri nagrađena “rešenja” jesu jedne pantalone nalik na farmerke, trouglasti obrnuti crveni šiljci, sivkasto-plava velika kutija, te četvrtasti artefakt u obliku položenog sata. Svi ti radovi ne uspevaju, kao ni prvonagrađeno, “skulptursko-dramaturško rešenje” da uspostave blage veze sa onim kome bi bili posvećeni, sa Đinđićem. Teško da bi ovi radovi bili prihvaćeni i na nekoj provincijalnoj izložbi, sve da članovi žirija Podreka i Veličković lično založe svoje velike autoritete. Doduše, žiri je mogao da ne izabere to što je izabrao i da ostavi da se traga za boljim rešenjem, ali kao da je vlast naložila, a žiri se rado odazvao, da se stvar reši i da se nešto negde postavi pred najavljene prestoničke izbore, pa kako bilo neka bude.

Na kritike koje su promptno upućene, rečitiji deo autorskog tima, Biljana Srbljanović, naime, odgovorila je prepričavajući anegdotu o Meštrovićeom Pobedniku, koji je s mukom ondašnji gradonačelnik Beograda Kosta Kumanudi (Srbljanovićka je Kumanudija, koga su proganjali i nacisti i boljševici, proglasila po kratkom postupku za “ekstremnog fašistu”) postavio na rub kalemegdanske tvrđave. Ali niti je Mrđan Bajić baš Meštrović, niti je Pobednik, kao spomenik ideji rata i mira, u istoj ravni kao spomenik jednom konkretnom čoveku. Ako se u dramaturškom poslu ili pri pisanju drama mogu lateralne asocijacije koristiti za teatarske efekte, u javnoj raspravi bismo se ipak morali držati razložno. Ovako, neodgovorna Srbljanovićka u svojim odbranama neodbranjivog liči, više nego što i sama sluti, na šefa čitavog ovog cirkusa – predsednika stranke i države Vučića.

Verovatno je najkraću ocenu za “skulptursko-dramaturško rešenje” koje ne uspeva da pohvata vezu sa onim na šta bi trebalo da se odnosi dao u svojoj redovnoj kolumni Svetislav Basara: “Žirijevo visokoparno obrazloženje o simbolici vertikale i (apsoluto nepostojećoj) srodnosti sa jasnom i nezamumuljenom Đinđićevom mišlju nije uspelo da prikrije dobar-dan-čaršijo-na-sve-četiri-strane ideju da se Đinđiću podigne spomenik, a da sam Đinđić ostane nevidljiv.” Sasvim u skladu s “obrazloženjem” o nevidljivom Ђ i vidljivom U.