Figarova ženidba u Minhenu

 

Le nozze di Figaro

Један гроф са изазовном отменошћу

Премијера. ”Фигарове женидбе” у Државној опери у Минхену, 26. октобра 2017.г.

Моцартова опера Le nozze di Figaro, cоmmedia per musica у 4 чина је компонована на текст либрета Лоренца да Понтеа на литерарним темељима Бомаршеове (Baumarchais) комедије «La folle journée, ou Le mariage de Figaro“. Ова опера је била праизведена 1.маја 1786. у Бечу у Бургтеатру, а 13. јануара 1794. први пут у Салватор-театру у Минхену.

Режисер ове нове минхенске продукције Кристоф Лој, и његов сценограф Јоханес Лејакер целебрирају и деклинирају  ову игру илузија са постојаним увећавањима театралног простора: просторије ће од димензије позоришта лутака израсти у гигантске димензије, у коме се протагонисти налазе у Гуливеровом Лилипуту.

Демаскирати привид нашег света је сасвим занимљива мисао. Она се уклапа и у рококо-епоху у којој је настала можда најбоља Моцартова опера.

Лојова режија је настојала да минуциозно приђе свакој фигури ове перипетијама  у чворове умршене љубавне потке, како живахног Фигара, тако и догађајима увек нешто превазиђеног грофа Алмавибе (Кристијан Герхахер). У тишини патње грофица (Федерика Ломбарди) и одлучно-оптимистичка Сузана (Олга Кулчинска) су имале ексцелентне улоге. У Улози Керубина (Солен Лааванан-Линке) режисер је смислио неуобичајени концепт. Ексцентрични вечни младић воли екстравагантну одећу и креће се попт дендија на бини. Тек када буде прерушен од стране Сузане и грофице, развиће се до краја опере у трансвестита. Трећи чин се збива у некој врсти театра у театру, а четврти пред прекодимензионирам вратима. Летњи кошмарни сан фигура који се збива у лавиринтском врту љубавних интрига и забуна, који ће бити јарким сноповима светлости рефлектора прекидан, а свака атмосфера уништена.

А певало се у овој продукцији изузетно добро, посебно у улози грофице Федерика Ломбарди, меки и лирски сопран, као и са младалачким интензитетом Алекс Еспозито у улози Фигара, а у улози Сузане је певала брилијантним гласом Олга Кулчинска, једанко лирски сопран. Кристијан Герхахер је једнако показао своје високо умеће нијансираног певања у улози ауторитативног грофа Алмавиве.

Интерсантне, али на махове нервозне фразе Моцарт ”саунда” су пристизале из оркестра којим је дириговао грчки дирент Константинос Каридис. Наравно Баварска државна  опера у Минхену није могла да на оригиналним инструментима, као што су хорне без вентила или са барокним трубама наступи. Диригент Каридис је инсистирао на пребрзим темпима да је и искусни солиста као што је Кристијан Герхахер при коди своје арије као гроф Алмавива морао да се напиње у трећем чину да би сустигао оркестар. Уз то су се чуле и честе вештачке паузе и акценти, забрињавајућа напетост хорни, што показује оркестарску виртуозност, али само као циљ за себе. И да ли је збиља чембало било неопходно, хамерклавир и мале оргуље за secco-речитативе? Или је Минхен под утиском максимализма које је Теодор Куренцис недавно у једној другој Моцарт-продукцији желео да по сваку цену процепи као нову парадигму?

 

Генијална сценографија

Певало се рекосмо у Минехну свеже и полетно. Ломбарди са дубоким грундирањем, Герхахер са изазовном отменошћу. Догађај у вокалном смислу је била и Швеђанка Ане Софи Отер као Марчелина. Режисеру Лоју је пошло за руком аналитичко ремек-дело: овде од самог почетка је скепса међу људима. Изванредно лепа, готово са генијалном идејом се граничи сценографија коју је урадио Јоханес Лејакер, што Лојовој инсценацији дијалектике између слободе и неслободе у процесу ове драме даје посебну оригиналност. Врата ће постајати све већа, да би на крају квака била изван домета протагониста. Отворена врата се могу само затворити, али не више и отворити. Што је Фигарова жудња за правичношћу већа, која се на крају представе чини испуњеном, утолико има мање могућности за бекство. Њему који се у овом куриозном либрету Да Понтија као ”нови Вулкан столећа” разуме, мора да призна да су му консеквенце његове револуције у палати почеле прерастати изнад главе.

И то је можда интегративни мотив ове режије: У почетку сви верују да могу манипулисати другима као марионетама, иако она свим протагонистима без изузетка, израста преко главе. Лој показује слабости свих фигура, иако их не денунцира. Протагонисти мушкарци носе смокинге, а жене протагоносткиње свечане тоалете.

Ова режија је израз за консенсом која не улази у труле компромисе. Иако ово звучи као квадратура круга, она бива могућа када је мудро инсценира Кристоф Лој, ком је ово седма продукција у Минхену. Све у свему једна предивна продукција примљена бурним аплаузима са овацијама.

 

Зоран Андрић (Минхен)