Postestetika

Novica Milić:

 

“Umetnost […] za nas jeste i ostaje nešto što je prošlo”

(Postestetika, 1)

 

Najpre o naslovu ovog kursa, kako bismo što pre došli do problema koji ćemo da ispitujemo, istražujemo.

Iz akademsko-administrativnih razloga – razloga institucije, koja načelno, ako ne i uvek ima veću moć, premoć, nad pojedincem, naročito ako tom pojedincu daje mesto i vreme, sredstva i pravac za ispitivanje ili istraživanje, a to je slučaj sa jednim fakultetom i sa mnom kao pojedincem, profesorom na ovom fakultetu – ovaj kurs nosi naslov „Istraživački projekt 3: Postestetička ispitivanja moći i savremene umetnosti“. Prvi deo naslova, onaj o projektu“ dolazi od institucije, a ovaj drugi delom od mene, čak i ovo o „moći i savremenoj umetnosti“.

Ali za mene se naslov ovog kursa pre svega tiče provokativnog izraza „Postestetika“. I o tome bih prvo da vam nešto kažem. O tome izrazu, koji verovatno niste susretali – postojala je, doduše jedna grupa na Fejsbuku, od svih mesta, trenutno sa oko 500 članova; osnovana je pre 2-3 godine, kao, kako se reklo, „tajna FB grupa za mime [mimeme], sačinjena uglavnom od studenata sa elitnih [američkih] univerziteta“; tu su postovali, kako se još kaže, pojedine slike, kratke tekstove, uglavnom bizarnosti razne vrste, ali šta je bila zapravo osnova njihovog okupljanja, nisam uspeo da dokučim, još manje razlog zašto se zvala „Post Aesthetics“ – dve reči. Zapravo, setio sam se čime se ta grupa bavila, ali kasnije, kad sam se setio i naziva grupe. Post Aestetics kao ime za bavljenje mimemama.

Sad, vi se možda sećate, ili se ne sećate, ako ste bili jako mladi, da je reč „post“ – najčešće u izrazu „postmodernizam“, „postmoderna“m „posmoderno“ – bio u priličnoj upotrebi početkom i tokom osamdesetih godina, kod nas i devedesetih. Toliko da je, da se zadržim samo na ovoj kombinaciji – „postmoderna“ – taj izraz, inače vrlo časno nastao u ozbiljnom smislu kod jednog ozbiljnog filozofa – to je francuski mislilac Žan-Fransoa Liotar, koji je 1979. godine objavio knjižicu o statusu znanja u savremeno doba, pod naslovom La condition postmoderne – koda nas prevedene kao „Postmoderno stanje“ (ili, još bismo mogli prevesti, „Postmoderna situacija“, pa čak i, doslovnije, „postmoderna uslovnost“) – taj je iraz doživeo takvu inflaciju da je počeo, naročito u oblasti umetnosti, da znači sve i svašta, dotle da je ne samo izgubio značenje, već ne postao neupotrebljiv.

Mene je početkom 80-ih, dakle pre 30-ak i više godina, zanimao Žan-Fransoa Liotar i njegova kratka studija o statusu saznanja u našoj savremenosti, ali kako je izraz „postmoderno“ brzo izgubio svoje ozbiljno liotarovsko značenje, tako sam i ja prestao vrlo brzo ga koristim, izbegavajući čak da učestvujem prilozima u nekim časopisima i zbornicima posvećenoj opštoj temi „postmoderne“. Skoro da mi se, tada, zgadio, jer ne samo da nisam znao o čemu pričaju tadašnji zagovornici „postmoderne“, već je svaki moj pokušaj da taj izraz vratim da Liotarovo ozbiljno razmišljanje o modernosti i o njenom „post“ izazivao, blago rečeno, čuđenje, odnosno, mnogo češće i otvorenije, otpor, otpor sužavanju jednog izraza koji je, tadašnjim autorima, teoretičarima umetnosti, od književnosti do vizualnosti, bio očito potebanm za njihove bezobalne plovidbe u kojima su se oni rado gubili, a u kojima je i taj izraz, bez usidrenosti u jednoj temeljnoj misli kakva je Liotarova, potonuo, izlizan i neodređen, iza horizonta korisnosti.

Ja ću vam, kad dođe vreme, reći nešto i o Liotaru i o njegovom shvatanju „postmoderne situacije“, ali za sada ću naprosto reći dasam , pošto je prošla moda „post-mode“ postmodernog, pomislio da se ovom izrazu možemo vratiti, i, sada, govoriti o postestetici.

„Post“ se u ta vremena, osamdesetih i devedestih, najčešće shvatalo kao „posle“, tj. „posmoderno“ je bilo značilo „posle modernog“. Iako to nije baš smisleno, ne barem u toj kombinaciji, to je trajalo dve-tri decenije. Zašto nije smisleno? pa zato što „moderno“, još od vremena Bodlera, označava u isti mah dve stvari: 1. moderno je bila oznaka za jedan napor, za nastojanje da se bude što savremeniji, što noviji; „treba biti apsolutno moderan“, „il faut etre absolutement moderne“, pisao je Rembo na tragu Bodlera; moderno je bilo novo, najnovije, ako hoćete najnovija, poslednja moda; i 2. moderno je bila oznaka za jedan istorijski horizont, kroz distinkciju prema „starom“ ili „drevnom“ – na to podseća tzv. sukob ili svađa između modernih i starih, još od 18-og veka, „la querelle des modernes et des ancienes“, odnosno, bila je to oznaka za onaj period u kojem nekog iz prošlosti, a ta prošlost se može dosta slobodno, skoro proizvoljno odrediti po početku, prepoznajemo kao svog savremenika. Primer, najprostiji, za to je dat u naslovu jedne knjige eseja poljskog pozorišnog mislioca Jana Kota, Šekspir naš savremenik“Tako da smo, ako Šekspira uzmemo za našeg savremenika, u istom vremenskom, istorijskom horizontu, ili okviru, kao i Šekspir. On nije najnoviji, ali je još za nas nekako nov, i utoliko moderan.

Ta dva značenja kombinuje termin „moderno“, „modernost“, „moderna“, čas insistirajući na prvom, čas na drugom značenju.

E sad, ako kažete „postmoderna“, a pri tom mislite da „posle moderne“, u značenju je ono što je bilo „moderno“ ostali iza nas, da je gotovo, da je prošlo, da nije više, onda imate problem. Jer „moderno“ nije zatvoreno, ono može biti zatvoreno samo s jedne strane, u prošlosti, ali ne i s druge, naše, ove strane, jer je oznaka za savremenost. Reći, pak, „posle savremenosti“, ne znači bogznašta, osim ako nemate nameru da gatate ili se bavite futuristikom. Ali i ako gatate, i ako zađete u futuristiku, to činite ne samo u vlastitoj savremenosti, već i iz te, vlastite savremenosti. I to čini da je izraz „postmoderna“, ako bi značio „posle moderne“, zapravo nesuvisao. A ako bi značio „posle najnovijeg“, kao „novije od novijeg“, od „najnovijeg“, onda to možda još ima smisla, ali tada opet zastupate jednu modernost nasuprot drugoj, jednu modu posle neke druge mode. I „posmoderno“ je korišćeno upravo tako, da bude „najnovija moda“, to je bilo izraz „po poslednjo modi“, i otuda je postao proizvoljan, jer je to poslednje bilo teško uhvatiti, zadržati u njegovoj stalnoj, uzastipnoj promenljivosti, upravo u njegovoj modernosti.

Liotar je, a najavio sam da ću više govoriti o njemu tek na jednom od kasnijih predavanja, za svoje shvatanje izraza „le postmoderne“ tvrdio da tu ovo „post“ nije neko „posle“ u značenju da je ono „le moderne“ prošlost koju smo ostavili iza sebem već je ime za jedan problem, za problem kako ono što je moderno, dakle tu savremenost koja teče, ali koja sa sobom vuče još neku prošlost, ostaje za nas još relevatno, važno, u trajanju. „Post“ bi bio znak same te problematike, problema odnosa prema prošlosti, prema istoriji, i odnosa prema sadašnjosti, prema nama samima. Kako se, dakle, odnosnima prema nama samima, nekad i sad, u prošlosti koju prepoznajemo kao još uvek našu, i prema savremenosti iz koje ne može iskočiti, to je problem za koji služi ovaj reč „post“.

Šta je, dakle, postestetika? Očito nešto što u sebe uključuje estetiku. Post iz ovog izraza se odnosi na način na koji u sebe postestetika uključuje u sebe estetiku, uključuje je nastojeći da se od nje diferencira, možda na neobične načine i distancira.

Otuda prvo pitanje: šta je estetika? To je disciplina, misaona, teorijska disciplina o umetnosti. Iako se povremeno govorilo o estetici literature, ili estetici slike, ili estetici muzike, estetika je napor da se razmišlja o umetnosti uopšte, o umetnosti pre ili povrh ovih podela. Estetika je sebi dala za zadatak da nađe odgovor na pitanje šta je umetnost, šta je umetnost u svojoj suštini.

Kao disciplina o suštini umetnosti estetika je nastala sredinom XVIII veka, sa Baumgartenom, nemačkim filozofom epohe prosvetiteljstva. Baumgarten je staru reč grčkog korena “estesis”, koja je upućivala dotle na osetljivost, senzibilnost, čulnost, uzeo u sličnom, ali zapravo korenito promenjenom značenju: njegov spis Aestetica (iz 1750. godine) izraz estesis razume kao neku vrstu čula koje više nije telesno, konkretno, ne upućuje na senzacije organa, već kao opšte čulo, kao čulnost u kontemplativnom smislu. To se čulo, i Baumgarten je tu u skladu sa svojom prosvetiteljskom epohom, da razviti, odnegovati, izvesti iz oblasti telesno-senzualnog i preneti, prebaciti u ravan misaonog, apstraktnog, metafizičkog (Baumgartenovo glavno delo u kojem je počeo da razvija ovakvo stanovište zove se Metaphysica, 1739). Eestetika bi bila teorija o tom opštem čulu za umetnost, odnosno to uopšte čulo – koje se, prema prosvetiteljskom projektu tog doba, naslonjenog na raniji filozofski racionalizam, može ne samo odnegovati, već i načelno razjasniti, konceptualizovati – osnova je za skup vrednosti koje čine “ukus”. Estetika je, tako, nastala i razvijala se kao teorija opšte čulnosti a ta opšta čulnost se određuje kao skup vrednosti, kao ukus. Estetika je, ukratko, nastala i održala se najvećim delom kao teorija čulnog ukusa, tj. teorija čulnosti odnegovane kulturnim obrascima, čulnosti oblikovane kulturom (znanjima, mišljenjima, iskustvima – sve to, sa svoje strane, na pozadini određene metafizike) – estetika kao teorija normativnog ukusa.

O ovome govorim usled par stvari. Najpre, estetika nije kao disciplina postojala pre prosvetitlejstva, što znači pre modernog doba. Ni pojam umetnosti koji je estetika kao misao modernosti razvila nije jednak pojmu umetnosti koji je postojao pre modernog doba, u antička vremena ili u teološkom dobu koje nazivamo srednjevekovlje. S pojavom estetike ranije shvatanje umetnosti je promenjeno, ne možda toliko radikalno koliko je reč o promeni naglasaka unutar pojma umetnosti, s jedne strane, i o promeni rasporeda u koji se umetnost uvršćuje, s druge.

Potom, pojava estetike kao teorije ili filozofije čula ukusa nije vezana samo za promenu u shvatanju pojma umetnosti, već je, kao metafizička disciplina, takođe reč o drugačijem pozicioniranju mišljenja u odnosu na umetnost. Daću primer Kanta, filozofa na vrhuncu prosvetiteljstva, u takoreći punom prosvetiteljstvu, koji preuzima Baumgartenov izraz – i samu disciplinu estetike – ali kao transcendentalne sfere. Ja ću se vraćati na Kanta, i na problem transcendentalnog, ali za sada samo ovo: Kant, naime, zamera Baumgartenu da je estetiku kao teoriju ili kritiku ukusa, tj ukus kao skup naučenih, razvijenih, definisanih pravila oslonio na iskustvo, na empiriju. To je pogrešno, kaže Kant nekoliko decenija posle Baumgartena, jer kod estetike kao teorije ukusa nije reč o iskustvenom polju, već o nadiskustvenoj oblasti u kojoj pravila moraju da se iznađu kao apriorna – a to znači kao načelna, obavezujuća, kojima se iskustvo ima pokoriti. Tako bi se i izraz “estetika”, kaže Kant, mogao vezati za starogrčko značenje čulnosti – setimo se: aistesis je čulnost – ali je ta čulnost, po Kantu, zapravo određena misaono, “noetski” – “aistheta kai noeta”, kaže on, što je značilo antičku podelu između onog čulnog i onog misaonog, pri čemu je Kantov napor da toj staroj podeli pronađe alternativu. “Alternativa za novu estetiku bi bila da deli ime sa spekulativnom filozofijom”, kaže on u Kritici čistog uma kad se odvaja od Baumgartenove empirijske estetike i zalaže za estetiku kao spekulaciju o apriornom, nadiskustvenom principu ukusa.

Šta ovo sve znači? Ako se nekad, u antici i dugo posle antike, sve delilo na čulno i na misaono, sada bi kod Kanta takva podela bila na neki način prevaziđena, toj bi se podeli zašlo iza leđa, pa bi se to drevno “aistheta kai noeta” zapravo nadalje razumelo kao čulno koje je misaono, čulno koje je postalo misaono utoliko što čulno treba izvući, dedukovati iz misaonog. Nadalje ovom drevno “aistheta kai noeta” ne bi bilo ili čulno ili misaono – ili čula ili misao, ili telo ili duh – već samo čulno ili misaona, kao da je to jednako, pri čemu je uslov za takvo izjednačenje u tome da misaono odredi i nadredi čulno.

Šta se dalje dešava? Pa, za početak, evo šta: Kant je hteo da estetika, nastala pre njega kao teorija o empirijskom ukusu, što znači o pravilima suđenja o tome šta je umetnost na osnovu iskustva koje imamo o umetnosti, sada bude deo spekultivne filozofije, da estetika deli ime sa spekulativnom filozofijom. I onda posle Kanta dolazi Hegel, pravi mislilac spekulativne filozofije, i kaže, Hegel, dovodeći Kantovu zamisao do kraja, već na početku svojih Predavanja iz estetike (tamo negde oko 1820. godine) ovu rečenicu:

“Umetnost, obzirom na njena najviša određenja, za nas jeste i ostaje nešto što je prošlo”. Umetnost, kao da kaže Hegel, gledana iz ugla spekulativnog mišljenja, iz ugla spekulacije, jeste prošlost. Preciznije: „nešto prošlo“, ein Vergangenes.

Ovaj Hegelov stav se može razumeti na više načina. Evo nekih.

1. Grubo, Hegel tvrdi da je umetnost mrtva. Kraj priče, da se raziđemo.

2. Manje grubo, Hegel kaže da kad praktikujemo umetnost – bilo da je stvaramo, bilo da je samo primamo – mi praktikujemo jednu prošlost, ili praktikujemo sadašnjost koju određuje, suštinski ako ne i do kraja, izvesna prošlost.

3. Još možda manje grubo, i bliže samoj filozofiji Hegela, umetnost je „nešto prošlo“ iz ugla Hegelove dijalektike duha. Duh, samosvest ili spekulativni intelekt kao najviša instanca mišljenja, prolazi kroz razne stupnjeve razvoja, od neposrednog iskustva kroz negiranja neposrednosti tog iskustva, a onda i negacije te negacije, ukratko kroz niz posredovanja mehanizmom koji Hegel zove Aufhebung (to je tzv. prevazilaženje, preciznije jedno uzdizanje, hod nagore, pri čemu taj hod, za Hegela, poriče ono prethodno ali zadržavajući mu suštinu i izdižući ne ja nov stupanj), što je sve „rad pojma“ – rad mišljenja kroz pojmove – i na tom putu, koji je brižljivo ocrtan u drugih Hegelovim filozofskim delima, najpre u Fenomenologiji duha (1807), umetnost kao iskustvo duha ne stoji visoko: ona je tek jedna od stupnjeva u razvoju duha, sa moralom, religijom, redovnom naukom, jer je na samom vrhu – a sa tog vrha Hegel posmatra čitav ovaj razvoj – tzv. apsolutno saznanje, samosvest Duha kao apsoluta, kad on u sebi sabira sva prethodna iskustva mišljenja i misli sebe kao totalitet.

E, iz tog ugla, sa te tačke, sa tog vrha, „umetnost, obzirom na njena najviša određenja, za nas jeste i ostaje nešto što je prošlo”. Ona u apsolutnoj sadašnjosti samosvesti, u prezentu potpunog samosaznanja duha, za filozofiju nema sadašnjost, ne deli njen metafizički prezent, ona je iz perspektive filozofije ili filozofske metafizike „nešto prošlo“, ein Vorgangenes.

To bi bila 3 osnovna značenja, ili tumačenje ove Hegelove opaske.

Ja ću je uzeti, tu opasku, kao polazište za naša postestetička ispitivanja, uzeću taj stav najvećeg modernog filozofa i svakako najvećeg dijalektičara modernog doba, kao simptom. Kao simptom za jednu promenu koja se, sa modernošću, dogodila u odnosu kulture, kulture mišljenja, šre svega, u umetnosti, gde se na umetnost gleda kao nešto prošlo, odnosno kao na nešto što više nije savremeno. Pa samim ime nije više ni moderno, u onom značenju u kojem moderno obuhvata neki horizont savremenosti. Umetnost, prema ovoj simptomatskoj tezi Hegela – a on nije jedini, on je samo najznačajniji – nije nešto što ima sadašnjost, a ako je još deo naše modernosti, onda je to možda ili stoga što se još dešava, što se još ponavlja, obnavlja, reprodukuje – baš kao one mimeme iz FB grupe Post Aesthetics – pa je ima, tu je, mada je zapravo to ponavljanje iz prošlosti, ponavljanje nečeg minulog, memorija, inercija memorije ili inrecija istorije, ili stoga što zahvata sad ono drugo značenje modernosti, modernog kao novine, novotarije.

Što bi se reklo: umetnost danas nosi samo ime umetnosti (od juče), ali je ona nešto drugo, drugačije nego umetnost (od juče), i pitanje koliko joj i kako to ime još odgovara, šta to staro ime skriva, a šta još pokazuje, to je pitanje kojim ću se baviti na sledećim predavanjima.

Za večeras toliko.

(Beleške za predavanja na kursu iz doktorskih studija)

PS: Ako je nekog mrzelo da čita, može da gleda i sluša: