Reformacija

 

Петстогодишњица Реформације

Јубиларна публицистика о Реформацији

За Сању Радишић

 

Јубиларне 2017. г. навршило се пет стотина година од Реформације, односно од  31. октобра 1517. када је Мартин Лутер у Витенбергу изложио својих 95 теза које су означиле почетак Реформације и тиме проузроковале радикални theological turn (теолошки обрт) који је конфесионалну топографију Европе трајно изменио. Имајући у виду овај историјски јубилеј, Евангелистичка црква Немачке је прогласила ову деценију Лутеровом декадом. Што се јубиларна година Реформације више приближава, то је број публикација све опсежнији, како о њеном протагонисти Мартину Лутеру, тако и о богословским и културним, привредним и политичким тековинама које је Реформација као дубока цезура означила том епохалном изменом парадигми у теологији.

 

Шта је протестантско?

”Протестантзам” је колектив-сингулар за хришћанске цркве, групе и покрете које себе сматрају делом наслеђа Реформације из 16.века. Историчари се споре о томе да ли може бити реч о Реформацији или Реформацијама у 16.веку, будући да велики реформатори Мартин Лутер, Јоханес Калвин, Улрих Цвингли и Филип Меланхтон нису уопште у стварима теологије, верске праксе и хришћанске етике били једног мишљења. Те разлике ће у оквиру комплексне историје њиховог протеста против средњевековне ”Папске цркве” бивати све израженије. Тако су и пет стотина година доцније разлике на снази између Лутерана, Реформиста, Англиканаца, Баптиста, Методиста као и других бројних протестантских деноминација, слободних цркава и секти.

У свеукупном европском прегледу Реформације улога и место Мартина Лутера је у апсолутном фокусу. Он је портретисан као харизматични монах и катализатор реформаторских процеса који нису монодимензионална потрага за Божијом благодаћу само средствима теологије, већ представљају и дубоку историјску цезуру и културну револуцију са епохалним последицама.

У превечерје овог значајног јубиларног повода, објављено је више књига о Реформацији, о животу и делу њеног протагонисте Мартина Лутера, које ове у сумарном виду желимо представити. Оне све у припреми овог јубилеја имају важну улогу у стратегијском public relations.

 

Томас Кауфман: ”Историја Реформације у Немачкој”

”Суштаствени садржај Реформације је: човек сам собом одређује да буде слободан” – У предавањима о философији историје Хегел је 1822./23. је Реформацију Мартина Лутера стилизовао у рођење новог вековља. Хегелово мишљење је од 1800.г. од многих протестантских философа и теолога преузето. Они од тада прослављају Лутера као борца за Божију Благодат као монаха и професора,  националног јунака ослободитеља  од папске цркве, угњетеног Немца који се неустрашиво бори за право слободе савести. Он је за њих први модерни човек који се ослободивши се тмине средњег века упалио бакљу вере и слободе. Он је за њих архиреволуционар модерне који јеу борби против папског ауторитета унео анархични принцип непосредности сваког верног хришћанина пред Богом и тиме минирао структурални поредак етаблиране еклисиологије.

Историјски значај Реформације је споран. Насупрот традиционалном, протестантској историјској слици која види ”јединственост Лутеровог дела” као ослобођење од ”тамних сила” и ”крај средњег века”, истиче новија истраживања која Реформацију сагледавају као процес који треба разумети на позадини специфичних услова. То се односикакао на црквени, тако и на културни живот око 1500 г. на пољу политичког, привредног и културног живота времена. ”Успех” Реформације је само разумљив као се различити ”актери”, помесни кнежеви или градски магистрати, али и грађани и сељаци у овај покрет укључе и сагледају. Да ли је оправдано дакле, Реформацији приписивати епохални карактер?

У својој књити ”Историја Реформације у Немачкој” жели аутор Томас Кауфман, професор и проминентни црквени историчар на универзитету у Гетингену је желео да своју слику Реформације ослободи од историјских клишеа протекла два столећа која су у Мартину Лутеру сагледавали централну херојску фигуру смена епоха измешу средњег века и новог века које је дало Реформацију, расцеп Цркве планирао и одлучно радио на заснивању и одвајању лутеранске цркве.

Дубина конфликта који је Лутер изазвао својом критиком ”опроштајница” одговара његовој улози сходно којој је само желео да умањи штету својој цркви. Вољни подметач ватре Лутер није био, иако је сукоб са опроштајницама добила димензије широког пожара у коме је јединство цркве Запада трајно уништено.

Онај ко жели да разуме, зашто је свет у само неколико десетина година између Лутерових теза 1517.г. у Витенбергу и отварања Трдентинског концила 1545.г. тако радикално променио да ни црквено, ни политичко јединство више није могло бити успостављено, наћи ће у овој Кауфамновој бриљантној историји уверљиве фактичне доказе. Оваква тектонска померања на конфесионалној карти Европе су имала епохални карактер и до данас одређују како међуверски живот и односе, тако и друштво и културу.

У овој широкој историјској панорами су и други протагонисти Реформације пластично описани: Меланхтон, Еразмо, Калштат, Цвингли. Зачуђујуће је да Јоханес Калвин, реформатор у Женеви у овој књизи готово да се и не спомиње. У додатку на готово 150 страница је дата детаљна хронологија догађаја са биограмима најважнијих њихових актера, као и регистар и глосар појмова, што овој грандиозној књизи даје карактер класичног референцијалног дела које препоручујемо и српским читаоцима.

Дармејд Мекалох, професор црквене историје на универзитету у Оксфорду и члан Британске академије наука, аутор је више угледних књига међу којима су најпознатије Thomas Cramner: A Life and The Boy King: Edward VI and the Protestant Reformation. Пред нама је његово стандардно дело о револуционарној епоси Реформације – Diarmaid MacCulloch: Reformation. Europe’s House Divided 1490-1700. Penguin Books 2012.- сада доступно и у џепном издању. Дневни лист The Guardian је ову монументалну студију од хиљаду страница назвао „најбољом књигом која је икада написана у овој области“. У делу чији енглески поднаслов гласи Europe’s House Divided 1490-1700, што бисмо, по смислу, могли превести са „Поцепано јединство Европе“, аутор излаже густо саткану панораму Реформације која је трајно утиснула конфесионални профил Европе и њених региона. Кроз опис догађаја у појединачним земљама Реформације настао је фасцинирајући историјски компендијум политичких, друштвених и менталних процеса на целокупном европском континенту. Аутор је за ово капитално дело добио награду Британске академије наука  и одликовање National Book Critics Circle у Америци.

Писац компонује овај колосални мозаик више као историјску но као теолошку грађу, реконструишући менталну слику религиозности у тој динамичној епоси.

Појам Реформације је веома широко захваћен. Животу и делу Лутера, Цвинглија и Калвина посвећена су опсежна поглавља, а Реформација је представљена као нова шифра „епохе конфесионалности“. Аутор исцрпно описује и Противреформацију – inter alia – покољ Вартоломејске ноћи, концил у Тријенту, као и ратове реформатора са противреформаторима. Њему није искључиво стало до црквене историје, већ до модерне историје Европе и реконструкције заједничког „латинског наслеђа католика и протестаната“, које је запечатило идентитет Европе, односно означило трајно „раздељено наслеђе“ у Цркви Запада.

Структура ове књиге је неуобичајена: први од три основна одсека гласи „Заједничка култура“ и обухвата период до 1570. г. Аутор је мишљења да су конфесионалне прилике још биле отворене пре тога датума. Тек након војних обрачуна у Шкотској, Француској и Холандији 1650-тих година било је јасно да је судбина Европе у томе да буде раздељена. Тек се тада формирају јасно оцртани конфесионални идентитети и границе вероисповедних система. Други део је насловљен „Деоба Европе“ 1570-1619, са поглављем о Тридесетогодишњем рату, и једним дигресивним екскурсом – „Британско наслеђе“ 1600-1700. Трећи део је насловљен „Животни модели“ – то је дијахрони преглед друштвених и идејних гледишта Реформације. Овде је реч о различитим конфесионалним културама; на пример, о времену, смрти, животу и љубави. Велико закључно поглавље о „последицама“ представља неку врсту резимеа конфесионалних разлика и констатује да је хришћанство било и пре 1500. г.  „најтолерантнија религија у светској историји“. Мекалохова историја је и материјалима и мислима невероватно обилата књига у којој је Европа подробно обрађена, од Гренланда до Малте, од Канарских острва до Естоније и даље, премашујући географске међе, до описа прилика у Америци, на Далеком Истоку и у Африци. Помпезна поворка краљева, реформатора, папа, калуђера и шамана дефилује на историјској бини. Реч је о вероисповестима, али и о техници ливења звона, како о индулгенцијама, тако и о масонским ложама. „Но, у свему су идеје биле одлучујуће“, аподиктички истиче аутор. Реформација се може разумети само ако се та јединствена снага идеја појми у новој испосвесној парадигми. Мекалохова студија је сјајан историјски и теолошки компендијум реформаторских идеја, чији је петовековни јубилеј на прагу.

Загонетност Лутеровог сложеног карактера је од давнина позната. Тако се астроном Јоханес Кеплер, након студија у Тибингену 1597, питао шта може поуздано да се каже у Лутеру? Он је непоновив човек, који се и мимо свих препрека није одрекао истине. С друге стране је тешко разумети његову олаку склоност ка хуљењу, општој грубости у опхођењу. Кеплер апологетски вели да су можда великим духовима својствене и велике врлине и велике мане. О реформатору Мартину Лутеру (1483–1546) написано је небројено биографија и студија, односно његова личност и теологија су исцрпно осветљене. Хајнц Шилинг, професор историје раног новог века на Универзитету у Берлину, написао је одличну монографију у којој настоји да „демитологизује“ многе кроз векове испредене митове и легенде о реформатору. Тако је, према аутору, 95 теза на порти цркве истакао курир Универзитета у Витенбергу да би обзнанио једну академску расправу (disputatio), а не Мартин Лутер; Лутеров превод Библије није сачињен зато што до тада није постојало немачких превода, већ је Лутеров превод само један од многих већ тада постојећих немачких превода, мада је свакако најбољи! У Вормсу Лутер није био „млади монах“, већ у „зрелом добу“ од 37 година. Улогу жене је Лутер омеђио у оквире „вредне домаћице“, „брижљиве мајке“ или „потчињености мужу“ ма у којој служби овај био. Непослушност својих синова је кажњавао веома строго.

У овој биографији је опсежно и подробно изложено ново позиционирање Лутера према својим саборцима и противницима, као и ново вредновање Реформације начелно гледано. Меланхтон и Цвингли су представљени in extenso, рекли бисмо, готово раме уз раме са Лутером. Тако исто и протагонисти хуманизма, на првом месту Еразмо Ротердамски који је знатно допринео ширењу реформаторских списа и идеја. Заточници секуларних идеја као што су Макијавели у Италији или Фугер у Немачкој, или папе у доба Ренесансе, са једне стране, тако и „левичарски реформатори“ Карлштат, Минцер, Тојфер, са друге, једнако су упечатљиви део приповедачке пређе Шилинговог виртуозног историографског пера. Врхунска тачка биографске драматургије представља опис Вормске скупштине са царем Карлом V. Ова епизода у Вормсу је у основи средишње место символичког преласка средњег века у нови век. Тада је Лутер у својој беседи произнео кључну формулу протестантизма: „Ево ме овде. Ја не могу другачије. Бог нека ми је у помоћ. Амин“.

Шилиногова књига је књига историчара, не теолога. Отуда је друштвени и политички контекст за аутора свакад одређујућа категорија у историографском поступку. Завршно поглавље које је опсежни епилог о Лутеровој рецепцији након реформаторове смрти, пример је изванредне Шилингове историографске ерминевтике. У њему је истакнута Лутерова национална свест, односно његови наступи као немачког националисте avant la lettre у време када Немачка као нација још није постојала. У 19. веку су Хегел и Ранке у Лутеру видели „јунака новог доба“.

Шилингова биографија зачетника Реформације истовремено описује заносним наративним стилом и дубоку симбиозу религије, културе, цркве и државе на преласку средњег века у модерно доба. Отуда ово Шилингово дело препоручујемо и православним богословима као трезвено одмерени, бриљантно описани и поуздани зборник података о животу и делу Мартина Лутера.

 

Авет звана протестантизам

”Лутер јеретик – Рим и Реформација” – Volker Reinhardt: “Luther der Ketzer”. Rom und die Reformation. Verlag C. H. Beck, München 2016. је дело угледног историчара Фолкера Рајнхарда, професора у Фрибургу у Швајцарској који је профундни познавалац Италије и папства у 15. Веку. Он је написао историју витенбершког реформатора из перспкетиве Рима и папског entourage(а), скрибената, нуниција и куртизана. На веома пластичан начин писује Рајнхард колико мало су римски актери Лутера разумели, колико дубоко су вођени ресантиманима били оптерећени према ”германским варварима” и са колико су блазираности и неверицом гледали на одушевљење Лутером северно од алпа и у којој мери су били незаинтерсовани да теолошки озбиљно парирају. Са овим оригиналним ултармонатнистичким погледом је досегнут и крај књиге, која је написана са стилистичком елоквенцијом. Остаје пак недореченим у овој књизи зашто је човечанство и након пет стотина година фасцинирано лектиром Лутерових текстова.

”Чудна Реформација – Лутерови мистични корени” – “Die fremde Reformation – Luthers mystische Wurzeln”, Verlag C. H. Beck, München 2016. је дело Фолкера Лепина, евангелистичког историчара цркве, који овде комактно монографски сажима оно што га је већ дуже времена занимало: дубоки утицај мистичне теологије Јоханеса Таулера и његове школе. Неуморно пореди Лепин у каскадама паралелних места и цитсата молитвену традицију позног седњег века са теологијом виртенбершког реформатора. Одлучујућу скретницу за концентрацију на Реч Божију, слободу хришћанина, свештенству свих верујућих, учење о скараментима (Сверим Тајнама) нису ништа друго но ”трансформације” – које Лепин види као алтернативу ”преломима”. Аутор налази да је цезуром коју представља Реформација средњи век као епоха довршен.

Тилман Бендиковски се у својој књизи Tilmann Bendikowski: «Der deutsche Galubenskrieg. Martin Luther, der Papst und die Folgen“, C. Bertelsmann, Müchen 2016. посвећује питању шта је значила подела католика и протестаната за историју немачког народа. Аутор вели да појам верског рата прожима историју као постојани конфликт међу конфесијама.

 

Марка Лутер

 

Ендрју Петигри: ”Марка Лутер” – Andrew Pettegree: „Marke Luther“, Suhrkamp, Frankfurt a.M. 2016.

 

Антиципирајући 500-годишњицу Реформације, подпредседник Royal Historical Society, Ендрју Петигри са одељења за модерну историју на универзитету у Св. Андреје у Шкотској, написао је изванредну књигу о Мартину Лутеру (1483-1546) и штампарској индустрији која је штедро расејавала Лутерове идеје.

 

Када је Лутер 1517.г. закуцао својих 95 теза на портал цркве у Витенбергу, био је заправо сасвим непознат монах. Само неколико година након тога су се његове идеје рашириле и потресле европски континент у својим темељима. Лутер је постао познат и славан.

 

Како му је то пошло за руком?

 

Назначајнији реформатор у историји цркве није био само изванредан теолог, већ и ингениозни стратег, који је тачно знао, да нису само аргументи довољни да би се у борби идеја успешно победа задбила. Својим осећањем за оно што бисмо данас назвали маркетинигом и имиџом, Лутер се користио новом техником штампања књига и заједно са најпознатијим и најуспешнијим живописцем тога времена Лукасом Кранахом Старијим је радио на своме угледу  односно идентитету своје ”марке”, свога ”бренда”, како Петигри и насловљава своју књигу – ”Марка Лутер”. Аутор Ендрју Петигри показује како је Лутеру пошло за руком да се у јавности позиционира као критичар католичке цркве, борац за права жена, као демагог и понтирани антисемит. Ово је прича како се једноставан монах уздигао до прве звезде новог медијума штампе и њене фасцинирајуће технике.

 

Петигри вели да је Лутер у борби против клерикалне корупције изоштрио своје перо и измислио нову форму теолошког писања: кратког, јасног и директног, не ословљавајући само професионалне саговорнике, већ и широки слој хришћана. Тако је контраверза о индулгенцијама (опроштајницама), благодарећи штами, могла да постане општи јавни предмет. Четири године доцније ће Лутер бити проглашен јеретиком и бити екскомунициран.

 

Ова брилијантно написана књига је добит у вишеструком смислу: она садржи и више факсимилираних страница Лутерових списа, као и географских мапа Европе у 16.веку којим се феномен ширења и рецепције Лутерових списа боље разуме. Кроз спој тог двоструког објекта – Лутера и штампе – постаје јаснија носећа идеја књиге или онога што је и лежало у замисли аутора  формулишући њен наслов: ”Brand Luther” – ”Марка Лутер”.

 

 

Германски Херкулес

Линдал Ропер: «Лутер. Човек Мартин Лутер. Биографија» – Lyndal Roper: Luther. Der Mensch Martin Luther. Die Biographie; S. Fischer Verlag, Frankfurt a. M. 2016

 

Реномирана оксфрдска историчарка Линдал Ропер, рођена у Аустралији, једна од експерата за немачку историграфију 16. века, представља у својој књизи ”Човек Мартин Лутер” једну сасвим нову слику славног теолога, дубоку и емпатичну биографију, која нам личност реформатора увеличавајући изоштрава и приближава успешније но икоја друга. Она нам показује какав је заиста био велики реформатор, који је свет ”ишчашио из зглоба” да се послужимо овом Шекспировом фразом.

Линдал Ропер је настојала да разуме целокупну личност, Лутеров унутрашњи свет и његов однос према пријатељима. Зато је она не само Лутерове списе и писма потанко студирала, већ једну равну деценију капала по архивима у Витенбергу, Мансфелду, Лајпцигу, Ајзенаху и студирала и евалуирала небројене документе о Лутеру и његовом окружењу. Она описује Лутера као човека од крви и меса који је обема ногама стајао на земљи. За Лутера је телесност/чулност била саставни део човековог бића, те је настојао да тело ослободи печата греха. Његова вера у јединство тела и душе води ка језгру његове теологије која је водила једној од великих контраверзи у хришћанству: Лутерова чврсто уверење да је Христос у Евхаристији телесно присутан (Realpräsenz). Тек кроз представљање Лутеровог развоја постаће јасно како је и зашто дошло до Реформације. Ова књига је велико читалачко задовољство.

 

Давид проти Голијата? Не, Лутер није себе видео као Давида, када је из Витенберга свет окренуо са ногу на главу и провоцирао на дуел римског папу и целокупни клир Римокатоличке Цркве. Своме пријатељу Јохану Лангу је писао, он се осећа као Херкулес у борби са стоглавом хидром. Тек што је монструму отсекао једну главу, израстале су нове и из њих нове. Његови опоненти су до изнемоглости писали памфлете против њега.

Један дрворез Ханса Холбајна Млађег приказује га као Hercules(а) Germanicus(а), који своје противнике буздованом млати. Нема сумње, његова реторика је била једна врста оружја и то ефикасног, пре дрвена мочуга, но Давидова праћка.

По свим уобичајеним критеријума Мартин Лутер је био, вели ауторка, необичајен човек: ”Лутерова неуобичајена храброст, његова решеност да све ризикује и његова способност, да Божију  Благодат прихвати као поклон, коју није заслужио, иду у најпривлачније особине његове личности”, вели Линдал Ропер на крају своје грандиозне Лутерове биографије која описује и анлаизира Лутеров пут in toto од колевке до гроба.

Роперова Лутероба биографија је сушта супротност било какве агиографске идеализације реформатора. Историчарка описује Лутера као човека из немачке провиниције, који о генуином бићу демократије ништа не зна, који сматра да је власт само привилегија властеле и који не склапа никакве алијансе. Дакле, у једну реч, неко ко делује праволинијски, односно који није по природи систематичар.

Лутер је представљен као неко ко се непресатно удубљује у молитву, неко ко више сати дневно проводи у молитви.

Али он је неко ко зна и да јавно мрзи. Позната је његова мржња Јевреја. Роперт се не устручава да о овоме одвартном антисемитском ресантиману кроз реторичке ексцесе (лексику екскремената) најдиректније извести и то жигоше. Роперт пише да таква мера антисемитизма превазилази све оквире који су се могли очекивати. Он је желео, вели ауторка, да буде већи Јеврејин, и да себе види међу изабраним. ”То је негативна линија у традицији протестантизма”, резонује ауторка која је и сама ћерка једног аустралијског пастора.

Много ђавола, много мржње и директне чулности, али и извесности спасења у Христу, на Крсту страдајућег Спаситеља који себе даје за спасење света. Вера за Лутера остаје постојана борба.

Ова књига је унеколико non plus ultra модерног биографизма реформатора, интересантно, провокативно и оригинално написана књига из које се много може разумети и научити о овом германском Херкулесу да останемо при овој Холбајновој карактеризацији.

 

 

Зоран Андрић (Минхен)