Saloni

Добро Истинито Лепо

Изложба ремек-дела ”Салона” у Паризу из Musée d’Orsay у Kunsthalle München

У Паризу, ”метрополи 19. века”, како је уверљиво тврдио Валтер Бењамин, одржавао се сваке године такозвани »Salon de Paris«, највећа и најзначајнија изложба интернационалног сликарства, што је представљало прворазредни друштвени догаћај par excellence. Жири је био наклоњен античкој парадигми лепога, те су и уметници настојали да добро и истинито у форми лепога доведу до израза. Али класичну академску норму је било тешко довести у склад са модерним формамам живота. У том напетом односу стварали су мајстори француског сликарства као што су сликари Jean-Léon Gérôme (1824–1904), Alexandre Cabanel (1823–1889), William Bouguereau (1825–1905) и Ernest Meissonier (1815–1891), дела која су у ”Салону” била слављена, али и контраверзно дискутована.

Иако су ти уметници били најпознатији и најутицајнији представници сликарства свога времена, створивши дела изванредног квалитета и историјско-уметничког значаја, они су данас готово непознати, будући да се интересовање усмерило авангардној уметности тога времена, на првом месту имперсионизму.

На основу 100 артефаката – слика, скулптура и цртежа из Musée d’Orsay, међу којима су многи који се први пут у Немачкој пртиказују, ова изложба фокусира сликарство протагониста  »Salon de Paris«.

Још под Лујем XIV (1638–1715) је организо.ване изложбе ”Салона” су биле најпре резервисане за чланове Académie royale. Почев од 1725.г. је  »Salon Carré« који се одржавао уу Лувру, је након Француске револуције био устаљена уметничка манифестација. Од средине 19. века се ”Салон” одржавао сваке године у Palais de l’Industrie за Светску изложбу саграђени павиљон.

Изложба је структурисана у седам секција. Најпре се показује пут којим млади уметник у Паризу у 19.веку мора да прође да би постао достојан ”Салона”. Без строго реглементираног образовања он није имао никакве шансе да крочи на тај уметнички паркет. Каријера је почињала студијама уметности на École des Beaux-Arts. Највиши циљ је био да се добије »Grand Prix«, т.ј петогодишња стипендија за Рим, што је биоо први корак ка друштвеном реномеу као уметнику. На изложби су могу видети скице за овај конкурс, као и у Риму настала дела, која су била упућивана у Париз на оцену. У средишту изложбе пак стоји сликарски и вајарски део изображења људске фигуре и тиме и студије акта. Студије перспективе, анатомије и пропорција су служиле представљању људског тела као средишту херојског сижеа. Такбе сцене античке митологије или библијских приповести су биле репертоар историјског сликарства, које је на хјерархији жанрова имало прво место. И ”Салон” је истицао то као »grande peinture«.

”Добро. Истинито. Лепо.” Тако гласи наслов изложбе у Kunsthalle у Минхену. У идејном језгру ове идеје лежи појам који се на древном грчком зове ”Kalokagathia”. Он сједињује лепо (kalos) и добро (agathos) са трећим у савезу: истинитим. До 28. јануара 2018.

Зоран Андрић (Минхен)