Antička umetnost

Цивилизовани варвари.

О грчкој и римској уметности.

Две књиге које се на различити начин посвећују грчкој и римској уметности

Tonio Hölscher: “Die griechische Kunst”. C. H. Beck Verlag, München

Paul Zanker: “Die römische Kunst”. C. H. Beck Verlag, München

 

Археологија је, мисле многи који су заинтересовани за грчку и римску антику, у првој линији наука о ископинама. Али то није омело двојицу реномираних професора археологије – Тонија Хелшера и Паула Цанкера да се прихвате писања двају компактних прегледа за серију ”Уметничке епохе” у едицији ”Знање” једног минхенског издавача. Интенција обојице аутора је била да буде ословљена и публика изван академске сфере. Већ садржај ових двеју књига показује да је намера била да се дотакну централни аспекти грчке и римске уметности и буду у сажетом виду изложени читаоцима.

Обе књиге су структурисана у основном на конвенционалну перидизацију на епохе, од архајског до хеленистичког доба и од републике у време царева до прелаза у позну антику коју је већ прожимало хришћанство. И још нешто имају Хелшер и Цанкер заједничко – објект у својим децидираним перспективама.

О ”уметности” је врло ретко реч, али зато врло често о ”сликама”. За лаике је овај проширени појам слике, која захвата у сваку обликовану форму, од простог орнамента до колосалне мермерне статуе, у основи до ”слике града” у развијеној урбаној структури, још нешто на шта се тек треба привикнути. У научној пракси се у међувремену уврежило као консеквенца да је свакад кадаје реч о антици, зацело реч о пољу историјске науке о слици.

За римску уметност је то уобуичајени угао посматрања. Њен уметнички карактер је одувек био мање занимљив но што је то њена вредност као извора за разумевање политичких, друштвених и менталних односа.

Цанкер нуди нове методе у истраивањима у концизнијој форми; текст је, као и у Хелшервој књизи, и без научног фах-знања добро разумљив.

Најпре је реч о свету слика и позној републици и њеној динамичној енергији: са једне стране свестрано реципирана грчка уметност, која је суштаствено одређивала форме монумената, са друге стране политичка конкуренција аристократа из које је зрачила ”порука” која је резултирала из њихових јавно изложених портрета  споменика. У доба царева су две категорије које стоје једна наспрам друге: на једној страни ”култ цара (цезара)”, од стране самог цара дати налог за уметничко дело које су углавном славопојке владаоцу, на другој приватни свет митолошких изображења на зидовима, на саркофазима у гробницама, које често визуализују фантазију света без брига и обавеза.

Другачије но римски, представља за грчки свет посматрање уметности као слика света сасвим неконвенционални поглед. ”Свет Грка је био пун слика”, гласи програматски једна прва реченица у уводном поглављу. Посебно за архајску, али и класичну епоху су статуе, портрети  и осликане вазе једно средство, које је у првој линији служило да се регулише однос индивидуа међу собом и појединца према заједници.

На сликама се манифестују норме друштва, како у позитивном, као на пример улога грађанина, ратника или жене, тако и у негативном, као дистанцираност према фигурама које отступају од номре, као што је сходно грчким параметрима случај са ”варварима”.

Консеквентна прагматичност грче уметности има нешто готово провокативно – чак и у оном што би се могло сматрати тежњом за апсолутном уметношћу као у случају скулптора Поликлета оличавају се, вели Хелшер, ”идеали дорске аристократије”.

Феномени као што су настанак велике пластике, сликарство ваза/амфора или миметичко изображење као симптом промењене слике света, све је то споредна тема и наилази на овлашно, en passant спомињање. Тек у епоси хеленизма тематизује Хелшер матријални квалитет и психичку презентност уметности.

Двојица реномираних аутора настоје на историјском одређењу уметности, као и сликама које имају функцију заснивања идентитета. Обе књиге су поантирани компендијуми иконографских и социјално-историјских релевантних питања. Обе књиге су изванредно компетентни путокази у којима се не сервира само дидактичко знање о епохама, већ су и субјективни израз двојице реномираних ескперата за дотичне епохе.

 

Зоран Андрић (Минхен)