150 godina posle Bodlera

Париски денди и ребељ

Поводом 150-годишњице смрти Шарла Бодлера

Charles Baudelaire: Les fleurs du mal – Die Blumen des Bösen. Gedichte.

Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg, 2017;

 

Шарл Бодлер (Charles Baudelaire) отеловљује на амблематичан начин дух модерне у поезији и уметности. Париз у 19. веку је магични топос модерне поезије и уметности, који није прекинуо са традицијом класицизма, већ ју је утопио у своје богато окриље. Готово да ниједно дело није у тој мери имало утицаја на потоњу европску лирику, него што је то случај са “Les Fleurs du Mal” (1857), ексцентрика, декадента и дендија  Шарла Бодлера. Кад се ово дело појавило у Француској, настао је велики скандал. Ово дело је постало, и мимо забрана и спаљивања, централни текст модерне.

Основна тема ”Цвећа зла” је биопсија понора, која зјапи у субјекту , која настанак модерне свести доживљава као патњу душевног раздирања. ”Зло” тога цвећа није морална категорија или пресуда, већ беспоштедна анализа демонског у корену сваког егзистенцијалног доживљаја.

Језичком магијом, својим егзорцизмима, етстизовањем ужасног, бизарног и морбидног и на крају и својом моћном еротиком, маркира ”Цвеће зла” врхунац и преокрет француске поезије: у својој формалној перфекцији као умеће версификације класицизма али поринуто у романтизам, оно надилази и проширује моделе и процепљује сасвим нове димензије у психолошком и социолошком смислу.

Пре 150 година је Бодлер у 46. години умро. Он је као изнемогли и оронули старац ”крепирао”, како то вели Фриц Радац, један од најпознатијих књижевних критичара реномираног надрегионалног хамбуршког недељника. Алкохол, дроге, и у оно време неизлечиви сифилис, којим је био заражен још као млад човек са својих сексуалних ексцеса са проституткама, тражио је свој обол. Десет година пре тога је објављен тестамент модерне европске лирике – ”Les Fleurs du Mal“ (”Цвеће зла”). Три недеље пре но што се појавила, књига песама је била заплењена, изазвавши литерарни скандал првог ранга и један судски процес чији је казна гласила: 300 франака глобе! Вердикт суда: ”Богохуљење и вређање јавног морала!”. На овоме месту би ваљало цитирати против-вердикт енглеског песника Т.С. Елиота: ”Највећи пример модерне лирике једног језика!”. Ко је био човек за кога славни немачки романист, Хуго Фридрих, каже да је ”француску лирику учинио европским предметом?”.  Који је као преводилац Американца Едгара Алена Поа  и његову поетику са оне стране Атлантика укотвио на овој? Који је својим теоријским списима предодредио лирику Рембоа, Верлена, Малармеа, као и сликарство ослобођено репродукције реализма у 20. веку?

 

Претеча у многоструком значењу

”Ја желим црвене ливаде, плаво дрвеће” тврдио је Бодлер у једном разговору. Франц Марк, Макс Бекман, Василиј Кандински, Габријеле Минтер и други су – пола столећа доцније – тако сликали. Дисонантне слике његових „Tableaux Parisiens“ имају интензитет који антиципира слике експресионисте Ернста Лудвига Кирхнера. Из његовог „surnaturalisme“ ће Аполинер 1917. извести свој ”surrealisme”.

Геније? Да, без икакве сумње! Песнички геније он спаја са критичком интелигенцијом, вели Хуго Фридрих. Жан-Пол Сартр карактеризује полусироче Бодлера који је већ са 22 године почео да пише, као некога ко ”није могао да прихвати срећу”. То му је изгледало иморалним. ”Бол је, вели Бодлер, племство”. Бодлерова биографија је синоним за пролетели живот. Он је нека врста прамодела живота који познајемо, 100 година доцније, из судбине Џима Морисона или Курт Кобејна. Но његов живот је сингуларан и у томе што је он био неспособан за било какву интерперсоналну везу, у својо бити елитеран и инвазивно расипнички. Бодлер разрешава своју основну дисонантност идејом „Poésie pure“ (чисте поезије): само уметност може да преобрази ужасно у лепо, тако да ”ритмични бол испуни мирном радошћу”. Отуда Болдерова лирика није само провокација и опскурни сплин, већ и гипка и у највишој мери елегантна. Оваква лепота нажалост не зрачи пуним сјајем из превода Симона Верла, иако је версификаторска, формална страна, са највишом акрибијом и акробатиком изведена.

Пре равно 150 година, 31. августа 1867. упокојио се 46-годишњи париски денди и ребељ, епохална фигура и један од највећих француских песника – Шарл Бодлер. Сахрањен је на Cimetière du Montparnasse. Поводом ове годишњице хамбуршки издавач – Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg – је објавио нови препев ове  можда најславније збирке песама у светској књижевности.

Двојезично издање најпознатије збирке овог песника сматрамо оригиналаним омажем праоцу мита о уклетим песницима (poète maudits) и једном од највећих песника свих времена. Својим поетским делом Бодлер стоји на Олимпу светске књижевности. Клањамо се његовим сенима и дивимо његовој лирици као једном од кључних литерарних споменика модерне.

 

Зoран Андрић (Минхен)