Sokolov u Salcburgu

Salzburger Festspiele – специјално из Салцбурга

Солистички концерт Григорија Соколова, генија несаломљиве индивидуалност

Некуда из универзума још пре Великог праска са времена на време и из простора у постор је овај велики пијаниста – за потписника највећи пијаниста данашњице – долазио да нас посети, грешком или некаквим службеним налогом. Од тада нам он изводи музику која се у пролазности времена испуњава да би то време издигла у непрозаност. На солистичком концерту 1.августа 2017.г. у Салцбургу у оквиру фестивала Salzburger Festspiele је Соколов већ својим првим акордом пренео публику до последњег места распродате велике концертне сале Grosses Fstspielhaus у орбиту своје музичке магије. И места на крилима подијума овог солистичког концерта су попуњена. На официјелном програму су биле четири велике сонате – две Моцартове и две Бетовенове.

WOLFGANG A. MOZART  Sonate für Klavier C-Dur KV 545

WOLFGANG A. MOZART  Fantasie und Sonate für Klavier c-Moll KV 475 / 457

LUDWIG V. BEETHOVEN  Sonate für Klavier Nr. 27 e-Moll op. 90

LUDWIG V. BEETHOVEN  Sonate für Klavier Nr. 32 c-Moll op. 111

Од C-Dur(а) до c-Moll(а) је програм конципиран од ”лаког” и ”једноставног” Моцартове „Sonata facile“ KV 545” ка „Arietta: Adagio molto semplice“ и на крају ка Ludwig van Beethovens последњој Sonate op. 111 и сонате у два става e-Moll op. 90

Музички етнолози знају да се у трибалистичким кулурама закони и екстаза иду заједно. Транс-ритуали дефинишу оквирни систем осећања времена, да би их противимпулисма пренели у стање лебдења. Бетовен поступа на исти начин у својој Arietta. Тема у 9/16 такту даје редовни пулс пунктирајућих осмина, али већ у првој варијацији ће шеснаестине изостављањем такта бити спојене: ритам прикрива метрум. Акценти ступају у конкуренцију, и ми почињемо да се издижемо из сфере реалног у сферу трансценденталног. Али не и Соколов. Он нас омађијава светлим и кантабилним бојама, али он не губи пропорцие из свог слуха.

Двадесет и четири мунута је било потребно Соколоцу за Arietta, дуже но код било ког другог пијанисте, дуже но код Claudio Arrau(а), досад најспоријег извођења.

Последњи тон 23:14., али то није и крај солистичког концерта. Још три четврт сата су следили „encors“: Franz Schubert: Nr. 1 aus Musical Moments op. 94, Frederic Chopin: Nocturne Nr. 1 & Nr. 2, op. 32, Jean-Philippe Rameau: L’indiscrète, Robert Schumann: Arabesque op. 18, Frederic Chopin: Prelude Nr. 20 op. 28.

Oд Франца Шуберта преко Фредерика Шопена до Роберта Шумана и његових Арабески, понови у C-Dur(у), op. 18.

Неприметно нас је Соколов три пуна сата пренео у сфере трансценденције у којима време има сасвим другу димензију.

Готово никоји други пијаниста наших дана није још за живота постао легенда као што је то случај са Григоријем Соколовим. Његова уметност свирања клавира подсећа на руске пијанисте ”златног доба” раног 20. века, иако га дијапазон његовог репертоара, његове експресивности и његове безгранична тонске фанатазије чине сингуларном фигуром највишег пијанизма.

У свету музике важи Соколов за екстравагантног индивидуалисту који ретко даје интервјуе. Он није спреман ни на какве уступке када је у питању његов музички израз. Тако се може разумети његова хронична аверзија према снимања у студију или одбијање да наступа као солиста са оркестром, пошто у музичкој пракси готово да нема више времена за заједничке пробе. ”Ја не волим ствари које немају везе са музиком” и додаје ”све што не служи музици само исцрпљује њену енергију и не треба да постоји напоредо са њом”.

Соколов је рођен 1950.г. у Лењинграду у коме је апсолвирао своје музичко образовање на тамошњем конзерваторијуму. Са 12 година је имао први солистички наступ, четири године доцније је овојио прво место на интернационалном такмичењу Чајковски, благодарећи и одушевљењу предстдавајућег тадашњег жирија, славног пијанисте Емила Гиљелса. Ипак за разлику од других победника такмичења који су убрзо направили музичке каријере, дотле је Соколов подлегао рестрикцијама у путовањима које су се односиле на све совјетске грађане. Док су се други уметници одлучивали за имиграцију на Запад, дотле се Соколов концентрисао на уметнсот, те је интернационална публика тек након пада гвоздене завесе био упознат са њим. Соколвљев credo је врло једноставан, али и напоран, и изискује велико стрпљење и флексибилност од приређивача концерата: ”Ја свирам само онда када ми је до свирања. Ја морам да осећам искрену потребу у датом моменту за одређено да бих га свирао, отуда је за мене веома тешко да се две године унапред одлучим за овај или онај програм. Ово отежава организацију концерата, али ја не могу да свирам по поруџбини”.

Соколовљева уметност не познаје границе. Ко њега слуша неминовно се преноси у лебдеће стање у коме сви стилистичке међе ишчезавају. Барок, класицизам, романтика. Соколовљево свирање је целокупни звучни универзум са најсуптилнијим хармоничним деконструкцијама и тријумфом фантазије.

 

Зоран Андрић (Минхен)