O biografiji Alfreda Kera

Дух Лесинга и јеткост Хајнеа

Дебора Фитор-Енглендер: ”Алфред Кер. Биографија”

 (Deborah Vietor-Engländer: Alfred Kerr. Die Biografie. Rowohlt, Reinbek.)

 

Личност Алфреда Кера (1867 – 1948) је дубоко уклесана у колективно памћење као најутицајнијег немачког позоришног критичара у 20. веку. Он је Хенрика Ибзена видео као родоначелника модерне, беспоштедно се борио за Герхарта Хауптмана, Артура Шницлера, Франка Ведекинда, Џорџа Бернарда Шоуа, открио је Роберта Музила, сукобљавао се Бертолдом Брехтом, подсмевао се Карлу Краусу и писао, насупрот Томас Мановој виртуозној синтакси т.ј. бескрајно сложеним ”пантљичара-реченицама” (Bandwurmsätze), зарад контрапункта, сажетим и у орахову љуску сабијеним реченицама избруђеним у прецизне сентенце.

Кер је још око 1910 г. постао узор младим песницима као борац против реакционарства. Гебелс и национал-социјалисти су га до те мере мрзели, да је овај већ 1933.г. морао да бежи у егзил главом без обзира. Године изгнанства у Паризу и Лондону су биле социјално посрнуће у јад и беду. Дебора Фитор-Енглендер описује први пут у овој Керовој биографији целокупан, делимично непознати живот и дело Алфреда Кера, који је оваплоћивао дух Лесинга и језичку оштрину Хајнеа. Керова биографија одсликава егземпларно живот младе јеврејске генерације, која се стала уздизати око 1880 г. да би најзад самосвесно партиципирала у немачкој култури. Алфред Кер је умро 1948.г. у Хамбургу. Алфред Кер је постао позоришни критичар који је сејао страх и трепет. Он је био, тако вели ауторка ове биографије ”сујетан, заједљив и мудар”. ”Његово ауторство се по његовој првој реченици могло препознати”, вели ауторка Керове биографије. Кер је знао да игра на свим свадбама – до 1933. Он је знао да у понидаштавајућем тону позоришне представе назове ”проливом”, а о јевтиним комедијама на премијерама да су биле ”исмејане до уништења”, а о своме послу критичара је са уверењем тврдио: ”моја мисија на земљи је био да војујем против драматичара”. Разуме се да је овде реч о нарцистичко-сатиричној хиперболи. Без Алфреда Кера (заправо Алфред Кемпнер), рођеног 1867.г. не би Герхарт Хауптман постао најзначајнији писац драма у немачком рајху и потоњи лауреат Нобелове награде за књижевност или машински инжењер у K.u.K., Роберт Музил без њега пронашао пут у књижевност.

Од позоришног критичара, до коштане сржи егоцентичног Алфреда Кера, се страховало у посебној мери. Његов живот су одређивале и личне повреде, провокације и његови спектакларни наступи у јавности. Приватни живот је пак карактерисала брачна верност и нежност фамилијарног човека. Оваква везаност и узајмни респект унутар породице је за вилхелминска времена било атипично својство: са једне стране немилостиви рецензент, на другој старни емпатични супруг и отац, коме је породични живот стајао изнад свега другог.

Кер је знао да запенуша када је фуриозним канонадом погрда обасипао противнике (Карла Крауса је назвао ”надувеним панађурским патуљком”), или немилостиво прекидао глумачке каријере и своје дијаболички виртуозне али погубне критике позоришних комада литерарно целебрирао.

Ауторка акрибично истражује трагове човека који се за време прелаза Немачког царства у турбулентну Вајмарску републику развио у најутицајнијег публицисту у земљи. Делокруг тог утицаја није био омеђен само на позоришну критику, већ се

односио и на његове политичке коментаре и преломне историјске догађаје. Готово да до данас нема у фотељи у паркету критичара таквог формата и радијуса деловања који са таквом обухватношћу, луцидношћу и пасионираношћу критички прати друштевни живот читаве епохе. Кер је био идеални свестрани фељтонист – путописац, новелиста, лиричар и изнад свега критичар. Ко данас чита Керове критике, наилази на визионерна запажања о оновременим догађањима на бинама, ко његове фељтонистичке записе, глосе и коментаре чита, понире дубоко у узбуркану свакодневицу срљањајућег пута у диктатуру. Кер је одважно и из све снаге своје профилисане личности као један од првих интелектуалаца у земљи и као признати противник Хитлера (”Време разарања је отпочело”) – упозоравао на долазећу пошаст, зашта је већ 1933. осетио последице, будући да су га националсоцијалисти вехементно прогонили. Алфред Кер, који је био подржавалац Герхарта Хауптмана је Хауптманов аранжирани однос према националсоцијалистима жучно коментарисао: ”Овај племенити књижевник алтруиста бауља пред властодршцима”. Хауптман га је, за узврат, назвао ”мувом-говнаром”. Он је познавао најбоље режисере и најбоље глумце свога времена. Ауторка вели на једном месту да је можда Брехта потценио. Он је знао да је покаткад неправедан, али Кер је цинично тврдио: ”Може се и из лоших комада учити, само се не сме тврдити да су били добри”. Фитор-Енглендер приповеда још једну анекдоту са Карлом Цукмајером из 1925.г. У паузи праизвођења једног Цукмајеровог комада у Берлину, ауторова мајка је овоме у паузи, иза кулиса, пренела да је посматрала Кера за време извођења и да се овај у два маха смејао, на шта је Цукмајер коментарисао: То звучи као ”џелат оболео, егзекуција одложена”! Алфред Кер, Јеврејин у Берлину, је водио беспоштедни рат против Карла Крауса, Јеврејина у Бечу. Краусова екстремна опсесија је постала да уништи Кера по сваку цену. Он је тврдио да су шовинистички стихови стихови „Serbien muss sterbien“ (”Србија мора да умре”) Керов изум, због чега је вођен и судски процес.  Аутрока вели да је овај жучни окршај двојице еминентних интелектуалаца протекао ”у жаргону фекалија”, са запањујућом каприциозношћу односно опсесивном деструктивном вољом за обостраним уништењем.

Кер је био пуантилист бриљантних пуанти, који је оштрим пером, као бритком сабљом на папир забадао. Амблематично изображење ”муње и харфе” је означио као ”оружје свога избора”. Он је напросто могао и желео, како се сам изразио – или да ”кличе” или да ”подригује”. Критику је разумео као равноправни литерарни жанр који стоји ”раме уз раме” са епом, драмом или лириком. Његов фељтонистички идол је био Хајнрих Хајне; половину свога живота је провео у борби да се Хајнеу подигне споменик. Под антисемитизмом се Кер није повијао и није крштење озбиљно узимао у разматрање, што је био услов академској каријери, као што су то његови родитељи од њега желели и очекивали. Метропола Берлин је пак нудила другачије изазове. Брзо експандирајућу штампу, као и женски свет, требало је освојити. Обома се Кер – радо критичар и womanizer – са страшћу и слашћу одавао. У егзилу је себе самосажаљиво називао ”папа са правом на пензију”.

Кер је унео нови тон у академску дикцију позоришне рецензије, наиме ткзв. субјективно доживљену критику („Erlebniskritik“).

Са манирираном љупкошћу и гувернантском брижношћу ауторка читаоце ове биографије  ”води за руку” кроз уметност и културу дуж Керовог немачко-јеврејског животописа. Ово је трећи – након краћих биографских скица Марсела Рајха Раницког и Хермана Хармана – опсежни биографски омаж највећем магу немачког фељтона и витезу позоришне критике у 20. веку.

 

Зоран Андрић (Минхен)