Novica Milić: Tumačenje nesanice (odlomak, 1)

Novica Milić:

TUMAČENJE NESANICE

(odlomak)

 

1.

Krajem leta godine hiljadu devet stotina devedeset i neke – bila je skoro sredina meseca septembra – našao sam se u severnoj Grčkoj, na obalama poluostrva Halkidiki. Beogradska agencija preko koje sam iznajmio mali apartman u gradiću Polihrono, između gradića Hanijoti i Pevkohori, ubedila me je da će i u prvoj polovini meseca još biti uglavnom lepo vreme, a da je vila u kojoj su njihovi apartmani uglavnom prazna – ovo drugo „uglavnom” pokazalo se kao tačno, ali ne i ono prvo – i da su plaže tada čiste: more će, naime, dotle isprati tragove letnjih pohoda turističke vojke. Tako sam, letom do Soluna, a autobusom dalje na jug, niz solunsku dolinu i Halkidiki, dospeo u Polihrono. Uzeo sam ključeve od mojih soba, vodič mi je pokazao gde je zgrada – Polihrono nije veliko mesto, iz predstavništa putničke agencije se vide sve gornje ulice i mogu se prozori pokazati prstom – pa mi je ostalo da odspavam, još uvek obučen, sat ili dva i u sumrak išetam do glavnog, i jedinog gradskog trga. Skoro da sam čitavo veče proveo na terasi jedne poslastičarnice. Bio sam u isti mah odmoran i umoran – odmoran jer me je okrepio predvečernji san, umoran mesecima od moje zemlje i njenih tek završenih, zapravo privremeno odloženih ratova – i prijalo mi je, više od svega, da pušim cigaru, ispijam blage kafe, gledam u nebo puno zvezda i ne mislim ništa. Znam da se tako samo kaže – ne misliti ništa – ali te večeri i nisam mislio ništa. Ili barem kroz moju glavu nije prošlo ništa na šta bi vredelo da moja misao obrati pažnju.

Jutro nikad nije što i veče. Probudio sam se u polutami, a ona se nije razgrnula ni kad sam podigao zavese. Sitna i monotona kiša sipila je sve do iza podneva. Kad je prestala, za moje sandale se lepio vlažan pesak čim sam krenuo da negde ručam. Već sam to prepodne izvukao ponetu knjigu – bila je to jedna francuska kupusara o Heraklitu, koja je me je silno zabavljala jer je umesto filozofskog tumačenja Mračnjaka nudila obilje filologije; doduše, i to je već bilo tumačenje, ali je bilo moguće predavati se jezičkoj fantaziji i puštati misao da sanjari. Čitao sam je i za vreme ručka u jednoj kafani pored obale i s vremena na vreme bacao pogled na nebo. Izgledalo je kao da se razvedrava, nadao sam se da se razvedrava, i počelo je da se razvedrava. Ali jedva da sam uspeo da se vratim u sobu, pa potom da se ponovo spustim do obale, na plažu, kad su počele kapi. Nije običaj da se na kupanje ide s kišobranom; nisam ga ni imao. Zato sam se vratio nazad u sobu opet u sandalama ulepljenim i spolja i iznutra peskom, mokar od vode neba, a ne, kako bi trebalo, od vode zemlje – ili od one vode koja se od zemlje odvaja kako bi zaista i bila voda, more koje će nas opet učiniti ribama. Meni je ostalo da budem ptica. A ta ptica je prokisla do kostiju.

Sunce je svaki dan novo, kaže Heraklit Mračni. Dils je u svojoj antologiji predsokratovskih odlomaka tu rečenicu zaveo pod broj 6. Domaći prevodi kažu: Sunce je svaki dan novo. Kod Dilsa stoji da je rečenicu preneo Aristotel u svojoj knjizi o meteorologiji, uz određenu dopunu: Sunce nije samo kao što Heraklit kaže svaki dan novo, nego je uvek stalno novo. Aristotel, koji se rodio s druge strane zaliva na čijim donjim obalama sam bio, mogao je imati o meteorologiji ovakve ili onakve ideje. Mene je zanimalo da li će i sutra biti sunce biti novo, više novo, ako tako mogu reći, nego danas. Ako će, pak, biti isto novo koliko i danas, onda bi to meni značilo da će i sutrašnji dan biti kakav je današnji, ili kakav je bio jučerašnji: dan bez sunca, oblačan, sumračan, kiša. Uvid Heraklita Mračnog mi je pružao više nade da ću se sutra probuditi pod novim suncem – ili pod suncem, ukratko – nego nauka znalca iz Stagire. Uz to pomalo sam bio zbunjen ispravkom ovog potonjeg: šta bi imala da znači ona tautologija „uvek stalno novo”? „Uvek stalno”? Ako je kod Heraklita „svaki dan” uglavnom i „uvek”, pa ovo „novo” gradi sa tim „uvek” jedan paradoks, „uvek stalno” mi ništa više neće reći o „novom”. „Uvek stalno”, govorio sam u sebi, gledajući svako jutro, iznova, oblake nad Halkidikijem.

Halkidiki je poluostrvo sa dva ili tri kraka, već kako ko broji prste solunske šake; preko zaliva, kad je vedar dan, moglo se iz Polihrona gledati na planinu Atos. U danima kiše, Gora je iščezavala u magli, nejasnih obrisa pri dnu, i vrha sasvim izgubljenog u nebu kojeg su oblaci stisli prema zemlji. Treći dan sam oko podneva uhvatio autobus za Solun. Već je u predgrađu Soluna počelo da se razvedrava. Bilo je glupo da se odmah vratim, pa sam proveo nekoliko sati po solunskim knjižarama. Kupio sam nekoliko francuskih i nemačkih knjiga, a u jednoj i na desetine čudnog bledoplavog papira za pisanje – čudnog jer je nežna struktura plavih vlati bila slepljena na polutvrdu podlogu koja je ostavljala utisak kartona. I jedno ne manje čudno nalivpero: kratko, a debelo, koje sam odmah nazvao Dambo. I dok sam na autobuskoj stanici, u restoranu, isprobavao pero, gledajući kako se neki oblak povlači smerom severozapad-jugoistok – njemu će se pridružiti njegova braća u sve većem broju kako autobus bude odmicao nazad, za Polihrono – palo mi je na pamet da, ako već ništa ne mogu da radim, mogu da pišem. Pod onim ništa ne mogu da radim mislio sam, očito, na rad sunčanja pored mora, a na tim da mogu da pišem, pomislio sam da mogu da pišem o toj rečenici Heraklita Mračnog o Suncu, o Aristotelovoj dopuni koju nisam razumevao – doduše, slutio sam da ne razumem baš ni Heraklita – uz rečnička i rečenička objašnjenja iz one francuske kupusare, i knjiga koje sam, tog dana, dovukao iz Soluna. Kad ti ništa drugo ne preostane, a ti piši; za šta si drugo inače kadar? Ta me je izreka par puta utešila u životu, pa bi mogla i ovaj put.

Sunce ili sunce? Sunce je, s velikim S, zvezda “svemira za koji gajimo iluziju da je na”. Prepisao sam to iz nekog engleskog leksikona u solunskoj knjižari kud sam se opet uputio, dva dana kasnije; ponovo je bila kiša, sad i nad Solunom. Pisao sam na kamenom kuhinjskom pultu dok je lila kiša, a kad bi utihnula prelazio sam na terasu i pisao bacajući pogled prekoputa, put Atosa. Sunce je zvezda; ali sunce je zajednička imenica srednjeg roda, ni muško ni žensko, i mutno označava neodređeno raspostiranje svetlosti, takvo da stvari okolo opružaju svoje senke. Dok je ono prvo, sa svojom veličinom, veličinom koja je u njegovoj moći da bude izvor, vezano za dan, ovo drugo je, svojim rasprostiranjem, u koje se pretapa, s kojim ostaje slepljeno skoro do kraja sa izgledom stvari, pa je zato smanjeno u nevidljivu sveprisutnost, to drugo sunce je vezano za senke. Ne samo kao ono prvo, koje označava dan, pa se po kontrastu gubi kad je noć; ovo drugo sunce gradi kontrast svetlosti i senke, ali se takođe pribija toliko uz stvari da su, u odnosu na njega, izdvojenog kao čista svetlost prosuta po svetu, i same stvari poput senki. Mogao sam početi od toga. Prethodnih meseci sam radio na jednoj knjizi o politici, pokušavajući da njene razne teorije i istorije uklopim u nešto što sam zvao politička naratologija. Umorili su me izvori, citati, ideje i protivideje. Prijalo bi mi, mislio sam, da napišem jedan esej o suncu. Ni o čemu drugom, nego o suncu. Neće li za to biti dovoljan samo jedan navod, onaj iz Heraklita? Dobro, uz dopunu Aristotela? Esej, govorio sam sebi, gde se neću pozivati na literaturu, nego ću pustiti misao, njen govor koji je kod mene često pretiče, da kruži oko nečeg tako jasnog, jednostavnog, prirodnog najzad, kao što je to sunce?

Ima, vezana za Prusta, anegdota koja glasi otprilike ovako. Posle meseci provedenih u sobi, zatvoren u sećanja koja ponovo treba da prizove perom po papiru, radeći noću a spavajući danju, Prust napokon poželi da udahne svežinu dana. Pred veče on zapovedi posluzi da ga zajedno s foteljom iznesu na balkon. Anegdota kaže da je dugo sedeo i gledao pred sebe u nebo, da bi na kraju upitao svog sobara: Recite, molim Vas, kakav je ono čudan objekt koji tamo gore mili prema horizontu? Da sam mogao tako, verovatno bih i ja slično pitanje uputio sa svoje terase. Ali umesto toga prva stvar, ono od čega sam počeo, bila je da nacrtam Sunce na jednom od onih kartonastih, nežnih plavih papira, onako kako Sunce crtaju deca – krug, manje više pravilan, i zrakaste noževe koje širi, kao kakav štit oko sebe – i da to okačim na zid sobe, nasuprot krevetu. Imao sam, tako, svoje Sunce. Mogao sam sada početi da pišem. Mogao sam da se s vremena na vreme protegnem iz kuhinje u sobu, ili sa terase opet u sobu, da legnem na krevet i da gledam u ono o čemu sam pisao. Za početak nije bilo loše. Ali – za početak. Brzo je taj detinji crtež počeo da mi se, svojim Suncem, kezi usred spavanja; budio sam da proverim da li sam zaboravio da ugasim svetlo u sobi, nije li to svetlo od kojeg ne mogu da spavam odsjaj sijalice iz kuhinje, ili iz kupatila, ili se trag ulične svetiljke nekako uspuzao preko terase i promileo ispod zavesa, nije li se možda raspalila vatra iz cigarete koju nisam dobro ugasio, možda svetiljka iz frižidera jer ga nisam zatvorio kako valja; od svega što možete sanjati, najgore je kad vam, usred sna, blesne neko Sunce posred očiju.

A sanjao sam najveće tričarije. Obično ne pamtim svoje snove, jer ne verujem da je teorija po kojoj snovi služe da nas pročiste, smire tokom spavanja tačna teorija, i da su nabolji snovi koji urade šta imaju, pa nas ne gnjave po danu. Snovi po danu su druga priča; a da bi se oni javili, oni drugi, noćni, ne treba previše da ostavljaju trag. Senka noćnog sna, koja se plazi i po dnevnom svetlu, nezdrav je trag. Mislim čak da su se moji snovi povlačili pred samo buđenje, da je samo buđenje bilo uvek jedno napredovanje prema danu, praćeno obrnutiim korakom snova. Skoro da sam, ponekad, mogao da uhvatim te korake izmicanja; da bih zapamtio san, to jest da bih njegovu senku preveo na svetlo dana, morao bih da se opet okrenem licem u lice prema snu i vučem ga za njegove rogove napolje. Voleo da spavam. Voleo sam da se budim svež i oran. Voleo sam da pevušim u kupatilu, zamišljajući da imam glas tenora. Voleo sam da slavim dan i njegovu radost. Hvatati san za rogove bilo mi je tegobno. Radio sam suprotno od Orfeja: iza njega je koračala voljena, on se okrenuo u sumnji da će bogovi održati obećanje, ona je nestala. Ja nisam sumnjao u obećanje bogova, barem onog nadležnog za slučaj spavanja, Hipnosa, da će senke koje mi šalje sam poslati kuda senke i idu, u zaborav, i da nemam potrebu da se okrećem. Možda sam zato, od svih Hipnosa čije sam slike gledao po muzejima i po knjigama, najviše voleo onog sa risanskog mozaika: glavu je oslonio na svijenu ruku, pomalo dekmežast, na njemu se vidi ono što treba da bude zdrav san – zaborav i odmor.

Šta sam dakle sanjao u Polihronu? Osim crteža Sunca – koje mi se, sve više nalik na one bundeve u koje stave sveće da noću, na raskrsnicama, prate noćne šetače, kezilo u snu; usred sna, da kažem, jer se bacalo na mene iznenada, i bez ikakve veze sa onim što sam dotle sanjao – bile su to takve tričarije da me je stid o njima da govorim. Recimo, uporno bi se ponavljale, a da nisam mogao od njih da skrenem pogled, krhotine nagorelih šibica. Desetine i stotine nagorelih šibica, razbacanih bez plana po jedva uočljivoj šumskoj stazi. Verno sam pratio njihov trag, i pokušavao, naravno, da shvatim obrazac njihovog nasumičnog rasporeda. Kad bih se od umorio, pojavljivao se smotuljak bele platnene trake koju sam, posle sagorelih glava šibica, nastavljao da pratim jer se razmotavao ispred mene u nepravilnom ritmu: čas bi iz smotuljka šiknulo nekoliko lakata platna, mlaz tkanine koja ističe poput mleka, čas bi se smotuljak pokazivao kao zamotuljak koji u sebe skuplja traku, da bi je trenutak kasnije prosuo dalje. Ili su tu bili čudni rovovi koje nisam smeo da preskačim, ne znam zašto nisam smeo, nego da ih pratim idući kroz njih; bili su uglasti pa na ćoše, meni se činilo da bi njihov obrazac bio lavirint, ili ostatak lavirinta koji je neko džinovskom snagom iščupao iz zemlje, pa ostavio koloplet ruševnih, žabokrečastih jaruga po kojima sad koračam, ali sam u isto vreme osećao da je to s lavirintom moj jadni pokušaj da nekako unesem malo reda u nešto što je bilo očito besmisleno. Kao što je bilo jednako besmisleno da ti hodnici odjednom  – tačnije postepeno, ali bih ja to primećivao odjednom, i kad je već kasno – nisu zemaljski rovovi, ispružene jaruge i uzani šančevi, nego staze svijene sad kroz vazduh, i vrlo visoke. A ja sam se oduvek plašio visine: tako sam ostajao da lebdim na tim stazama kao na nekim ledenim, poluprozirnm vijaduktima, da se klatim i da se molim da mi noga ne oklizne i sve me zajedno povuče u ponor. Klatario bih se dugo, meni se činilo satima, očekujući da se neko pojavi, i pomogne mi; ali u mojim snovima nikad nije bilo nikog drugog osim mene. Ponekad bi mi se dodatno pojavljivalo ono raskudračeno i bodljikavo Sunce, vrelo i nesnosno, kao početak otapanja ledne platforme na kojoj sam zarobljen, pa slutim dvostruko survavanje: u ponorne kaljuge ispod sebe, i u žar koji se nakuplja u njihovom dnu – to se i samo Sunce rastapalo i bacalo žar od sebe kao užarenu šljaku. Spas mi je bio u naglom buđenju iz košmara, a on se nije smirivao ni kad bih na terasi pokušavao da se sredim uz par cigareta, odlučivši da tu noć propustim i dočekam svitanje uz knjigu: srce je nastavljalo da tuče sve dok ne bih zaboravio na snove predajući se učenim tumačenjima Nemaca i Francuza one heraklitovske rečenice. Sunce je svaki dan novo. Moje je Sunce svake noći bilo ono staro, koje sam isprva nacrtao, i gde više nije pomagalo što sam crtež već sledeće zore strgnuo, zgužvao, bacio i korpu za otpatke, potom izvadio, i spalio usred kade. Ono je možda bilo ono staro, krezavo i puno noževa, ali me je uvek iznova, iznenadno, probadalo usred sna, da me podseti na njegovu besmislenost i da me ostavi neispavanog, umornog, i mutnog kao oblaci tih dana nad Halkidikijem.

Tako sam vodio svoju heliomahiju po noći, a danju sam mislio o tome šta se zbivalo noću i pisao o Heliosu. Besmislenost mojih tadašnjih snova potcrtavala je trivijalnost njihovih objekata. Uz nagorela palidrvca, smotuljke mlazeva bele tkanine, rovove, jaruge i izvijene ledene mostove, sanjao sam i velike, čuvene bitke, uglavnom iz napoleonovskih ratova, ali bez ljudi – topovi su sami pucali, zemlja je prštala, zastave se vijorile kroz pramenove dima odakle su dopirala horska bodrenja na juriš i takođe horski urlici povlačenja, uz trube koje su rikale i vrištale za sebe – ili sam sanjao duge, beskrajne kolone mrava, uvećanih do veličine slona, i slonova, smanjenih do veličine mrava; a oboje su bili slike nekih karavana, ali nalik na karavane autobusa. I jedno i drugo prekidala bi pojava ljutog, raščupanog Sunca: prvo bi razgonilo dim bitke i ostavljalo polje nekako avetinjski pustim i praznim (kud se dedoše svi oni stegovi, topovi i trube, to nisam mogao pojmiti u trenu njegove iznenadne pojave na nebu), drugo bi počistilo polje svojim zrakama kao metlom (u gomile zdrobljenih vozila kao na kakvom autootpadu). Prvo je moglo biti preostatak ili košmar vezan za ratove u mojoj domovini, drugo možda vezano za autobuse kojima su dolazili, prolazili i odlazili turisti, preko Soluna i južno, prema Atini. Pa sam sanjao kako satima trčim u mestu i znojim se od žurbe i napora – kuda trčim, to je i mene zanimalo, ali nisam imao ni najblažu ideju – ili kako glumim odapetu strelu koja lebdi u istom mestu dok se meta, kružni štit sa nizom koncentričnih krugova, približava sve brže i brže, i mada to traje i traje, izvesno je da ću postati pogodak u sam centar, gde, nimalo iznenađenja, zapravo stoji i odatle mi se u lice kezi moje Sunce. Ovo poslednje je još moglo biti u vezi – trkač u mestu, strela koja lebdi, prvi pod vrelinom Sunca koje onog drugog, opet mene, čeka da mu se zalepi posred čela kao vrela palačinka – ali sam, tokom tih istih snoviđenja, valjda jer su bili ipak statični, odnosno monotoni, da mi ne bude dosadno, dobijao odnekud neodložne zadatke pune matematičkih formula koje uopšte nisam razumevao. Vikao sam da ne razumem ni šta piše, a kamoli šta znači, pa mi je u zamenu, valjda da mi se izađe u susret, dodeljivan po neki od Hamletovih velikih monologa da ga raščlanim, gramatički, sintaksički, retorički, semantički i hermeneutički. Da mu pronađen doslovni, moralni, alegorijski i anagogijski smisao. Sredim iz ugla problema očuvanja života, i iz ugla nagovora na smrt. Potom sve da to vratim u rečene stihove, i ponovim ih naizust unatraške. Kad to završim, nagovešteno mi je, pojaviće se Sunce. Inače, dok to ne uradim, neće. A to mi je davalo ogromnu snagu da, sve trčeći u mestu, ili održavan kao strela u lebdećem položaju, ruku priljubljenih uz telo radi manjeg otpora vazduha, pokrećem aparate svih naloženih analiza unapred i unazad, umotavajući se u ono što imam da razmotam.

Zašto beležim ove besmislice? Ima ih još mnogo, ali je u svima njima bilo, prvih par noći, ono Sunce koje sam tako neoprezno i detinjasto nacrtao za zid sobe, da bi se smenilo, tokom sledećih par noći, u jedno drukčije Sunce, mirno, bez zrakastih noževa, bez bodlji i bez keženja, više nalik na umorno, setno pustinjsko Sunce kad lebdi tik iznad horizonta. Da, sanjao sam i dalje Sunce. I primetio sam, što su kišni dani odmicali – a bio sam se već pomirio s tim da od kupanja nema ništa, pa sam, uz povremeni uzlet autobusom do Soluna, preduzimao duge šetnje duž obale po okolini – i što više odmiču moje beleške za esej o suncu – još se nisam usuđivao da počnem sam esej, još sam bio u tzv. fazi pripreme, beleženja, svaštarskih žrvljanja i štimanja sebe za kasnija nadahnuća – to je ono drugo Sunce, Sunce iz snova, nekako mirnije, manje preteće, možda podnošljivije. Ono jeste bilo postajalo takvo – nekako mirnije, manje preteće – ali nije postalo podnošljivije; na protiv. Moji su snovi i sami postajali mirniji – nisam više sanjao naporne šibice, smotuljke koji šikljaju, ledene ili užarene mostove, niti bitke zastava i truba, još manje autobusolike karavane mrava–slonova, slutio sam već da su trkač u mestu i strela koja lebdi prelazi ka mirnijem razdoblju – ali je ta mirnoća bila teška, zlosutna, beznadežna. Celu sam noć sedeo u svom snu i gledao prema crvenom rubu horizonta – u snu sam sedeo usred pustinje, usred beskraja peska na sve strane, beskraja bez ijednog drveta ili bilo čega što bi imalo iole drukčiji oblik od pešćanih dina i talasa – odakle je prema meni, u mene, buljilo ono umorno, melanholično Sunce kao iz kakve romantične razglednice Sunca-na-zalasku ili sa neke sliike saharskih pejsaža, takođe po motivu Sunca-na-zalasku. To može izgledati nekome smešno, ali neka zamisli sebe kako sedi usred peščane pistinje po vascelu noć i čeka da zađe Sunce; i neka zamisli da je to vascela noć sna, a ne java koju može, po želji, i kad mu dojadi, da prekine. I ja sam imao želju da prekinem, i meni je sve to više nego dojadilo, ali ovoga puta Sunce me nije prekidalo, nisam se budio uz polukrik i skakao da proverim upaljene sijalice, zavese, ili da na terasu palim cigaru; ono me je prikivalo, zaslepljivalo, hipnotički vezivalo za pesak u kojem sam sedeo, nemoćan da se pokrenem, kao novorođenče u pelenama, i držalo okovanog u snu kojim je potpuno ovladalo. Buđenje mi više nije bilo naglo, višestruko tokom noći, nego se otezalo po čitava duga jutra, jer se san iznutra lepio za moju svest kao gusto testo koje ne želi da je napusti; a znao sam da sam budan tek po tome što bi neka druga svetlost, umesto one rumene iz sna, doprla do mog kreveta, zalenkasto-siva, tako da sam mogao da ocenim da će skoro podne.

Čitalac, dobronamerni, pa i onaj zlonamerni, mogao bi da primeti: pa što se nisi ostavio te teme, tog eseja, kad ti je očito pređao iz dana u noć, iz jave u san, i mučio te svojim predmetom u vidu heliotropne opsesije. Ali zapravo je bio jedini način da smirim te košmare – to je bilo iz dana u dan sve jasnije – tako što ću se preko dana upravo baviti tom temom i pisati upravo o tome predmetu. U stvari, više nisam siguran da li je zamisao za ogled o suncu prethodila noćnim morama Sunca, ili je bilo obratno; sve više sam uveren da je bilo obratno. To i nije najvažnije – jer time, iz puke hronologije onog pre i onog posle, izvodimo zakljuke o sledu uzroka i posledice, što je inače iluzija, a ovde bi se ta lažna predstava o kauzalnosti ticala nečega što uopšte načelu kauzalnosti izmiče, i to višestruko: naime, o odnosu pisanja i snova, odnosno dana i noći, svetlosti i sna – jer je važnije bilo što sam primetio da mi pisanje o suncu, iako ne uklanja snove o Suncu, ipak čini te snove podnošljivijim. Na primer, čim sam uspeo da, kroz nekoliko uzastopnih beležaka, kroz jedan kraći niz varijacija, sebi dokučim makar neka od značenja Heraklitove rečenice o „suncu koje je svaki dan novo”, ono drugo, noćno Sunce je u mojim snovima postajalo nekako drukčije, stalo da se menja, ne naglo i dramatično, ali kroz nijanse i lagano. Za mene je, mučenika, to još bilo presporo, i nedovoljno, ali sam, sedeći po celu noć u pesku mog sna, ipak mogao da zapazim kako to Sunce nije baš isto kao ono od prethodne noći; nešto se na njemu promenilo. Možda je postalo malo blaže, manje žarko, mada nikad nije bilo toliko žarko koliko je nagoveštavalo vatru iz koje se rodilo, koju je na svom vrhuncu prošlo i u kojoj će se, kad zađe, sagoreti; bilo je ipak bleđe. skoro nežno u mračnoj melanholiji iz koje je jednako zurilo, i dalje napokretno, u mene. Kao da su moja razmišljanja uspevala da ga ublaže. Ili kao da je svoju vatru pomalo sagorevalo u mojim beleškama. I kao da – što je najvažnije, i što je zaključak kojeg sam nastojao da se domognem – Sunce iz moga sna može do kraja da sagori u suncu iz mog pisanja, tako da se ovo drugo poklopi, kao senkom, s onim prvim, a oba smire van mene, tako da ću moći na kraju da kažem: eto, miran sam, i to je prošlo.