Зоран Андрић: Шта је популизам

 

Шта је популизам? Есеј Јана-Вернера Милера

(Jan-Werner Müller: Was ist Populismus? Ein Essay, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 2016)

 

Ко све данас није назван популистом: противници настојања да се Европа спаси, личности као што су Мари Ле Пен, mainstream-политичари који мисле да народу морају ”да иду уз длаку”. У чему је разлика између полулисте наклоњеног левичарском од популисте наклоњеном десничарској опсервантности?

Јан-Вернер Милер је актуелну политичку ситуацију у Европи узео за полазну тачку да скицира своју теорију популизма и јасно је раздвоји од демократије. Ова теорија нам уједно олакшава да сагледамо које су стратегије данас неопходне у борби против популиста.

 

”Само ми смо народ”

Политолог Јан-Вернер Милер осветљава феномен популизма и уместо дистанцирања од њега, он препоручује рефлексију демократије. Милер предаје од 2005.г. политичу теорију и историју идеја на Принстону у Америци. Његов есеј није ”разоткривање” феномена као што је ”пегида” протестни митинзи деснице или настанак нове политичке партије ”Alternative für Deutschland” (AfD), која је на последњим покрајинским изборима имала велики успех, већ као критичку теорију популизма. Милера као историчара идеја занима заједнички супстрат различитих струјања као што је Fidesz партија Виктора Урбана у Мађарској или француског Front National или пак латино-америчке варијанте у сукцесији некадашњег председника Венецуеле Хуго Чавеса.

Популистички кредо гласи: ”Само ми смо народ”. Популисти желе само ”прави народ” да издвоје из емпиријске масе као што је то саркастично формулисао француски философ Клод Лефор (Claude Lefort). Популисти су антиплуралистични, и као такви, антидемократски.

Као ”сенка репрезентативне демократије” је популизам један релативно млад феномен. Демагози су још у антици настојали да увере да су ”они горе”, изабрана елита, проћердала своје, а да ”прави народ” може све боље. Милер противречи увреженом мњењу да су популисти ”губитници модернизације” односно радикализовани малограђани на силазној лествици. Истраживања су показала да популистима лично  ништа лоше не иде. Они су пак уверени да у њиховој земљи генерално иде наниже.

Интернационалне организације као што је Европска Комисија која се радо скраћује са ”Брисел” има утицаја преко мере у свему и свачему. ”Ми желимо своју земљу натраг!” је популистички Common Sense само-званих патриота. Прелаз ка десничарском популизму нажалост описује Милер само узгред. Десничарски популизам полаже акценат на јачању националне државе. И левичарски популизам настоји на његовој критичкој глобалистичкој обнови.

Како треба да се демократе односе према популистима? Милер не жели да надмено ”одозго” суди и a priori искључује, већ ”најпре да дискутује”. Популизам је феномен који  нас присиљава на промишљање ”шта ми од демократије очекјемо”. Ово изгледа напорно, али чини се да у одношењу према популистима нема бољег рецепта. Не само у европским земљама, већ широм читавог света су популистичке партије у узрасту. У појединим земљама Латинске Америке и Источне Европе су популисти на власти; у САД је Доналд Трумп изабран за председника, а у Немачкој јача екстремна десница под барјаком AfD (”Алтернатива за Немачку”). Овакав развој сугерише питање: Када су политичари популисти? Како се одражава њихово деловање на демократска друштва? Како треба са популистима да се опходи ”на демократски начин”? На ова питања настоји да Јан-Вернер Милер да одговори у овом поантираном и стилистички бриљантно написаном есеју.

Милер најпре развија једну дефиницију популизма која би требало да буде историјски фундирана, а која је саобразна различитим националним видовима и појавностима, а ипак садржи заједничке карактеристике. Популизам је, томе саобразно, једна форма политичке делатности, која се позива на ”позитивну представу народа као сопствену легитимацију”. При томе је он тенденцијелно анти-елитеран и надасве антиплуралистичан. За Милера је у демократији питање припадности сувереном народу заправо одлучујуће и централно у постојаној јавној дебати.

Популисти настоје на емпиријској природи народа кроз коју ће de facto бити конституисано морално језгро: једном добром ”ми” биће супротстављено зли ”други”. Отуда су популисти један специфично модеран феномен: другачије но у директној демократије класичне Атине, у репрезентативној демократији је могуће да се тврди да је ”добар, прави народ” застуљен у политичким институцијама, док са другима то није случај.

Што се праксе популистичке политике тиче на делу су три стратегије политичког деловања: поларизовање, морализовање и идентификација непријатља. Узрок савременом популизму у Европској Унији и њеним државама-чланицама Милер види конкретно у томе што ”Европљани живе у челичној кући ограничене демократије” и у искуству ”изгубљене контроле и препуштености”, што је код многих грађана водило ка жељи да се ”илегитимна моћ стави под контролу”, којом се популисти као девизом радо служе. Ову дијагнозу узима Милер за полазну тачку разматрања о томе ни би ли ”супранационална демократија” била најбоља реакција односно алтернатива.

Иако Милеру није пошло за руком да нам покаже ”краљевски пут” решења овог феномена, њему полази маестрално за руком да популизам као политички феномен учини јаснијим, што је већ само по себи значајан прилог. Разумевање је први и најважнии корак ка решењу проблема.

 

Зоран Андрић (Минхен)