Зоран Андрић о минхенском Лоенгрину

У потрази за Светим гралом или бизарни оперски reenactment

Рихард Вагнер: ”Потајно Лоенгрин” (Insgeheim Lohengrin)

Када се први тонови Вагнерове опере Lohengrin огласе, преносе се Хелга, Ескил, Кати, Ото и Хајнер у екстазу. Они склопљених очију, као у хипнотичном сну, својим рукама вајају по такту музике и диригују невидљивим оркестром. Још је Ниче тврдио да Вагнерова музика има ”опијатско” дејство. У позоришном комаду ”Потајно Лоенгрин” (Insgeheim Lohengrin), режисер Алвис Херманис из Риге психолошки раслојава дубоко скривене страхове и чежње петоро усамљених људи које сједињује страсна љубав према музици Рихарда Вагнера. На премијери 5. маја у Cuvilliés Theatre у Минхену је публика са дугим и громким аплаузом поздравила ову продукцију уметничког директора Новог позоришта у Риги, као и протагониста, међу њима и Манфреда Цапатку, Улирку Виленбахер и Паула Волф-Плотега. Уметнички директор Новог позоришта у Риги је био кандидат за режисера за Бајројтски фестивал 2018.г. који је он отказао. Тако је било и у Хамбургу 2015.г. када је Херманис једну планирану инсценацију у ”Талија театру” отказао из протеста због хуманитарне помоћи тога позоришта избеглицама. Херманис није желео да са тим буде доведен у било коју везу, то је он тај ангажаман по кратком поступку отказао.

Мали кружок љубитеља ”Лоенгрина” који чине тројица мушкараца и две жене конспиративно се састаје у RB&B изнајмљеном стану. Конспиративно и анонимно, јер је, вели експлицитно режисер, романтични патос у Минхену у 2017.г. генерално суспектан. Комшилук не сме ништа да зна о личним заносима и машти. Ти анонимни љубитељи Лоенгрина философирају о Вагнеровој музици, слушају грамофонске плоче и имитирају одабране сцене опере и измењују своје утиске о догађајима и искуству које је оставила Вагнерова музика у њиховим животима. Није свакад једноставно да се о томе говори, али петоро ескаписта је сваки на свој начин пронашао пут у Вагнеров космос, чији основни штимунг композитор сам описује: ”Из света мржње и зађевица чини се да је љубав ишчезла. Из света пустих брига за зараду и посед, као јединих одредница општења у свету, чезне неуништива животна жеђ људског срца на засићење и испуњење”. Но свакога пута петоро Вагнерових поклоника ступају у дијалоге о збивањима у свакодневици. Али и мимо ентузијазма за музику, заједништво остаје необавезним. Анонимна публика се скрива у бункере-станове старе минхенске градње (76,35 евра кирије по глави – заиста минхенске кирије!), криптички, као први хришћани у катакомбама, са вером и страшћу да тиме служе узвишеним идеалима уметности. Реч је о сасвим нормалним службеницима сасвим нормалног народа, који са субвенционисаним картама својих синдиката сваке године ходочаствују на ”зелени брег” у Бајројту – један возач аутобуса, једна библиотекарка, једна фризерка, један пекар и један фото-инжењер. Ово чине из чисте страсти, као што други иду на куглање, тако се они предају потрази за гралом. Помало пак болују од хроничне болести жудње за звуком, или су за њим опседнути?

Њигхови сусрети су пропраћени целебрирањем и декламовањем текста у таласима кича и патоса, што се све слива са музиком, док њихове руке диригентским гестовима вајају мелодије у ваздуху као некада Карл Бем или Херберт фон Карајан. Они знају наизуст мудре мисли од Вагнера, преко Томаса Мана до Ничеа. О ”Германима” и о политици резонују они у духу булеварске необавезности без политичких намера и популистичких мотива.

У основи су овакви сусрети поводом Лоенгрина опсена. Зацело они у основи и нису безнадежни романтичари, који би ступили у верски рат због диспута о томе да ли је музика ”плава” или ”зелена”. То значи: они су романтични, али им Вагнер није нужно потребан. Они су заправо чежњиви и изгубљени у времену, јер су усамљени, јер су напуштени или били обманути. Они маштају о срећи и верности, o пропуштеним моментима у животу, о интимним баналностима, о љубави о којој се у аријама опере постојано пева. Херманисов ко-ауторски текст је нестабилна текстуална конструкција, коју је он заједно са глумцима-протагонситима ”креирао” као Work in process. Они приповедају приче из аутентичног сопственог живота. Драматуршки поступак којим се Херманис служи назван је у програму ”необанализам”: приватни разговори једноставних људи. При томе је изговорена реч одлучујућа, а њихово записивање има само организациони смисао. У оваквом ”мулти-ауторству” настају улоге које се сливају са личностима глумаца и тако настаје позориште које тражи, дакле које није свезнајуће, које се отвара гледаоцима. Такав свесни ”необанализам” и његова склоност ка пролазном, омогућују да се осветли једна генерација којој припдају наша сећања на наше родитеље, дедове и прадедове, чији предмети и нас окружују, у чијим просторијама ми живимо. Па макар то било помоћу фотографије. Погрешна сећања су ипак сећања. Она су увек потрага за нечим целовитим. Музика Рихарда Вагнера је у томе верни саучесник. Кивије позориште је је за овакво испитивање ”Лоенгрина” заправо juste milieu. Као позориште 18. века и као дворско позориште вишеструко изишло из моде, обновљено од стране Лудвига II, и одважно штићено од грађана од бомбардовања у Другом светском рату, саграђеном као успомена на ослобођење од Наполеона, спаја се кроз њега ”немачка траума” и конструктивни менталитет који карактерише грађане Минхена.

Основни проблем ове представе је да кроз суму појединости не настаје целина.

Овај setting делује унеколико гротескно. Сатирична димензија се није јасно артикулисала у овом двочасовном комаду у три чина. Пет фигура остају драматуршки пљоснате, дводимензионалне dramatis personae, незанимљиве и мимо великог напора протагониста да им удахну живот. Од Ничеовог атрубута ”опијатског” дејства, ни трага, ни гласа.

 

Зоран Андрић (Минхен)