Opera

 

О моћи и људима

Двострука премијера: ”Диктатор” и ”Разбијени крчаг”

(„Der Diktator“ /„Der zerbrochene Krug“ – 13. априла 2018. у Münchner Cuvilliéstheater)

 

Као и све велике оперске куће тако и ексцелентна Баварска државна опера има свој расадник даровитих младих певача при такозваном Оперском студију. Као кулминациона тачка сваке сезоне се изводи једна од опера у професионалним оквирима са Минхенским камерним оркестром, младим диригентом, свих једанаесторо солиста Оперског студија у раскошном амбијенту Cuvilliéstheater(а).

Оперски студио – Das Opernstudio der Bayerischen Staatsoper – подржава почев од сезоне 2006/07. талентоване младе певачице и певаче и припрема их за професионалне оперске певаче. У протеклим сезонама је остварено већ неколико запажених продукција као што су Моцартова ”Così fan tutte”, Росинијева ”La Cenerentola”, Леош Јаначекова ”Мудра лија”, Богхуславов Мартинуова ”Мирандолина” или Бенџамин Бритнов ”Алберт Херинг”.

Овогодишња премијера Оперског студија се састојала у двострукој продукцији. Како трагична опера ”Диктатор”, као и опера на либрето Клајстове комедије ”Разбијени крчаг” су били тематизација разорне моћи двју светских ратова. Ернст Кенеков опера у једном чину „Der Diktator“, компонована 1926.г. и Виктор Улманова позоришна адаптација ”Разбијеног крчага”, настала 1940/41., дакле непосредно пре но што је он 1942.г. би депортован у концентрациони логор у Терезијенштат су два сасвим различита дела која осветљавају тамне стране људске душе.

Кранекова опера ”Диктатор” се ослања на Шекспировог тиранина King Richard III. Кулминациона тачка је завршна сцена у којој диктатор покушава да освоји Марију, објект своје жудње. Марија се препушта манипулативном заводничком умећу диктатора и спремна је да му се препусти. Иако је Маријин муж под његовом командом у рату већ изгубио вид, и Марија постаје тиранинова жртва. Управо у том тренутку тиранинова жена ће испалити на њега метак који ће погодити Марију која ту умире. Хајнрих Клајстова комедија ”Рабијени крчаг” на коју је Виктор Улман 1941.г. компомновао је један други пример тематизације разорности светског рата. Улман је

био као музички педагог, композитор и журналист почев од 20-тих година прошлог века активан у Прагу до своје депортације и трагичног краја у концентрационом логору.

 

Импресиван музичко-драмтуршки ниво

Диригент Карстен Јанушке је знао да ублажи повремене вехементне контрасте у Кренековој партитури које паралелно прате сцене у којима ”насиље изазива насиље”. Улманова партитура пак обилује лепим поантираним кантиленама.

Овде ваља истаћи и изванредне младе солисте – на првом месту добре гласове Бориса Пригила као диктатора, Олега Давидова као судског чиновника, и Милана Силанова као судије Адама, и Галеано Саласа у двострукој улози слепог официра и Рупрехта, као и Лонг Лонга у улози судског писара, те и изванредне женске гласове Реке Кристоф у улози Шарлоте и Пауле Јанчић у улози Марије. ”Диктатора” је режирала Марта Тереа Миндер, а ”Разбијени крчаг” Андреас Вајрих.

Оба дела тематизују бризантну силу моћи, њене злоупотребе и надасве њеног разорног деловања. Дуги у заслужени аплауз и стојеће овације младом ансамблу Оперског студија.

 

Зоран Андрић (Минхен)

 

 

Oratorium

 

Antonín Dvořák: “Stabat mater” за солисте, хор и оркестар опус 58

 

Концерт у Минхенској филхармонији 12.4.2018.

 

Антоњин Дворжаков импресивни “Stabat Mater” за солисте, хор и оркестар је најпознатије међу духовним композицијама композитора. Болно искуство у кратком временском периоду губитка троје сопствене деце је подстакло Дворжаково бављење патњом Богородице, која рони сузе под крстом свога сина.

Са великом сензибилношћу се музика развија у различитим нијансама штимунга литургичког текста. Девет ставова односно поглавља у лаганом до умереног темпа чине неку врсту медитације страдања, да би у десетом ставу/поглављу тријумфовала екстаза визије васкрсења.

Дворжаков рад на композоцији “Stabat mater” је базиран на средњевековној песми о плачу Богородице над распетим Христом – »Stabat mater dolorosa« – као што гласи почетак молитве од 10 строфа. Реч је о средњевековној религиозној лирици односно такозваној ”мистици пасија”, мистици страдања која сједињује поштовања према Богородици, која кроз своју безгрешност приноси божанско људима. Њен бол је централни афет у »Stabat mater«. Предањеоовојпесмипотичеиз14. века, априписанајефрацисканскоммонахуЈакопонедаТодију, штоничимниједокументарнопотврђено. Порекло ове песме једнако није сасвим прецизно лоцирано да ли потиче из италијанског или француског говорног подручја. Како год да је, Антоњин Дворжакова композиција је најлепша међу постојећим ове средњевековне молитве. Осим Дворжака на ову моливу су компоновали и Ђовани Батиста Перголези и Ђоакино Росини. Ово дело је уједно једно од најомиљенијих дела ораторијумске литературе.

Прве скице за ово дело су настале 1876. А само једну годину доцније ју је Дворжак инструментализовао. »Stabat mater« је коначно само дан пре Божића, 23. децембра 1880.г. праизведена у Прагу. Дворжак структурише ову молитву у десет строфа. Први последњи стих гласи: »Stabat mater dolorosa« и »Quando corpus morietur«. Један емфатични мотив спаја почетак и крај. На крају се овај мотив развија у химнични тријумф. Не жалост, већ нада треба да на крају драматуршке мисли тријумфује!

Антоњин Дворржаков »Stabat mater« је најпоетичнији израз плача Богородичиног у једном високоромантичном маниру Богородичиног култа на крају 19. века.

Ова дело је први ораторијум нове чешке музике и означава почетак велике популарности Дворжака у Енглекој.

У саставу Хана-Елизабет Милер, сопран, Стефани Ирани, алт, Двелет Нургелдијев, тенор и Кристоф Фишесер, бас са хором филхармоније (Philharmonischer Chor München) и диригентом Манфредом Хонеком је извео 12.4.2018. у Минхенској филхармонији у Гастајгу у Минхену ово мајестетично  дело спиритуалне музике, једном од најлепших ораторијума целокупне музичке литературе.

 

Зоран Андрић

 

Starost i mladost

 

Filip David:

 

Pismo mlađemu sebi

 

Živimo u dva odvojena sveta, razdvojeni vremenom i prostorom. Ja tebe vidim i sve znam o tebi. Ti mene ne vidiš i malo znaš o meni, mada me često sanjaš i zamišljaš.

Uistinu, iako tek odrastaš, već imaš svoje poglede na život, svoje planove još ne sasvim jasne i pomalo mutne, i ne zanima te mnogo što te neko čiji se životni put bliži svom prirodnom kraju čeka u budućnosti, spreman da daje savete, upozorava i opominje. Razumem, i ja sam bio takav u tvojim godinama. Uveren da se čitav svet otvara samo za mene. Kada gledam svoje slike iz mladosti vidim sebe u tvome liku, jedna smo duša i jedno telo, iako udaljeni mnogim godinama ali povezani nevidljivim nitima vremena. Imam tvoje fotografije, a ti uz svu želju i volju možeš tek pokušati da zamisliš kako izgledam.

Bezbrižan si, okružen roditeljskom pažnjom, drugovima i prijateljima, što ti uliva sigurnost i uverenje da će uvek biti tako, nesvestan da će dane bezbrižnosti, jednom, možda brže nego što možeš zamisliti, smeniti dani iskušenja, potresa, jednostavno neki novi, drugačiji poredak stvari koji je takođe deo života, kada se sve okrene naopako, kada treba mnogo odlučnosti i hrabrosti. Imaš dovoljno snage da savladaš nevolje, suprotstaviš se nepravdi. Ponekad i ja tebe sanjam. Pozvan a često i nepozvan dolaziš u moje misli, u moja sećanja, iako si daleko, daleko u nekom drugom nedostupnom vremenu i nekom prostoru koji ne pripada ovome sadašnjem. A ipak eto, nerazdvojni smo, jedan bez drugoga ne možemo.

U svetu gde se nijedna tajna ne može proniknuti do kraja, kao dar koji nam priroda poklanja na završetku puta ostaje nešto iskustva, ključ što ne otvara nijednu bravu, dragocenost koja postaje bezvredna ako je zadržimo samo za sebe. Kao u mirnoj površini vode, tako mi u drugima jedino jasno vidimo svoj lik; drugi – to je naš život.

Čuvaj se laži privida i obmana nastalih u samotnim danima, čuvaj se opasne sujete i mržnje. Ispitaj sebe, ali pazi! Kao što je tvoje srce u mojim grudima i moje srce oduvek kuca u tvojim. Kao što se nebo ogleda u moru, negde daleko, u jednom drugom nebu ogleda se more. Kada ranjavamo onoga ko nas voli, ranjavamo teško i sami sebe.

Jednoga dana sva iščezla lica koja su nam nešto značila, ponovo će se pojaviti, ali biće kasno da se bilo šta ispravi, jer će ta lica dolaziti iz carstva senki. Stajaćeš pred njima kao pred sobom. To su gorki dani u životu jednog čoveka. Te aveti su ono što je preostalo od nas. U tuđim očima se ogledamo, sa tuđih usana uzimamo ljubav. Ono što smo mi sami malo je, bedno i siromašno, ništavno. Kako je sada sve to daleko, kao da se odigralo u nekom drugom životu. Ono što je nekada bilo stvarno, sada je nestvarno, a ono što nismo mogli ni zamisliti, što nam se javljalo samo u snu, postalo je prava i jedina stvarnost. Razum nije dovoljno moćan da pronikne čitavu tu igru različitih uticaja koji čine naš život, niti su naša osećanja pouzdan tumač događaja. Kada hodamo putem smiraja, ne srljamo li u najgroznija iskušenja, u času probuđene nade nije li presuda bliže nego ikada? Koliko puta smo ugledali odblesak sunca u vodi i to nam je sunce izmicalo između prstiju kad god smo za njim posegnuli. Podjednako, dakle, ne treba verovati jadu, koliko ni sreći, ni onome što vidimo, ni onome što sanjamo. Mir donosi saznanje da je beskraj isto što i prolazni trenutak u jednome dahu.

Tišina postaje poslednja granica patnje, iza nje je ništavilo; svega se sećam, svi stari zvuci odjekuju uz šum mora umnogostručenom jekom, i taj se strašni zvuk upliće i utapa u meku paučinu predvečerja izatkanu od palmi, neba i pučine.

Ja više nemam šta da ti kažem. Pokušavajući da te savetujem, govorim neprestano o sebi; znači li to da sam rđav učitelj? Čuvaj se, pazi na svaki pokret u ovom varljivom svetu senki; sumanuta čežnja a potom gluvi mir – to je cena koju plaća neoprezni putnik u traganju za smislom, u lutanju kojem nema kraja, između stvarnog sna i nestvarne jave.

Iako smo jedno, mi smo različiti. Između nas je dugo putovanje kroz život. Ali negde, u jednom trenutku koji će se pretvoriti u večnost, opet ćemo se sresti, zauvek biti zajedno.

Teologija

 

Роналд Дворкин: „РелигијабезБога”

Ronald Dworkin, Religion without God, Harvard University Press 2013.

Ronald Dworkin: Religion ohne Gott, Suhrkamp Verlag, Berlin 2014.

Декларативни атеиста Алберт Ајнштајн је тврдио да права религиозност почива на „стрепњи од мистерија универзума“, чију „највишу мудрост и сјај лепоте ми нашим мутним моћима сазнања можемо само рудиментарно да схватимо“. У том смислу је, вели Ајнштајн, и он сам дубоко религиозна особа. Али шта је религиозно у таквом ставу у коме Бог очигледно не игра никакву улогу? Тим питањем се бави Роналд Дворкин (1931-2013) у својим „Ајнштајн-предавањима“ (EinsteinLectures), која је пред своју недавну смрт припремио за управо објављену књигу – RonaldDworkin, ReligionwithoutGod, HarvardUniversityPress2013., односно у немачком преводу Ronald Dworkin: Religion ohne Gott , SuhrkampVerlag, Berlin2014. Дворкин је био професор философије и права на NewYorkUniversityи UniversityCollegeу Лондону. Дворкин вели са Ничеом да је је „Бог (можда) мртав“, али то није за њега одлучујуће. Многи људи који себе сматрају атеистима стичу искуство и уверења која би верници сматрали „религиозним”. Религија је за њега „самостални свет вредности“ који прожима све. Сходно постулату да постоји универзум људских бића у коме влада ред и у коме живот људи има смисао, за Дворкина не може бити арелигиозних (неверујућих) људи. Ова идеја није зацело нова. Берлински философ Херберт Шеделбах је писао још пре 15 година о „верничком атеизму“, а италијански философ Марио Перинола је недавна писао о „вери без догми“.

За Дворкина је централна инстанца „религиозног става“ осећање да је „живот вредност која има смисао и која је по природи тајна“. Религија, вели Дворкин, означава један поглед на свет у коме влада дубока вера у објективне вредности као што су достојанство Божије твари или чињеница да лепота пред којом нам застаје дах не може напросто бити објашњена као „продукт наших чулних органа“. Теисти једнако виде те вреднсти, само их виде као Богом дате. За Дворкина је логика инверзна – он тврди да идеја Бога почива на чињеници да такве вредности постоје и да је вера у Бога (или богове) само један вид/начин да се такво веровање изрази. Дворкин верује да су наша осећања пред узвишеним „транс-субјективна опажања“. Нуминозност универзума за Дворкина није илузија или продукт наших чулних органа – већ израз унутрашње репрезентације спољашње реалности. „Страхопштовање поризводи моћ која је „већа од нас“ и таква „моћ чудесног“ је реална као што су реална небеска тела (планете) или банална главобоља. У свету Дворкиновог религиозног атеизма узвишеност је стварност, а не фикција.

Дворкин, легендарни теоретичар либералног друштва, не спаја само, у духу платонистичке космологије, лепоту са истином, већ слива лепоту са етиком и моралом. „Свака индивидуа (јединка) мора живот другог човека да уважава“. Овим је приницип (само-)одговорности изведен из космичке лепоте. Овако штогод није тврдио ниједан философ , већ то чини Дворкин, који себе сматра религиозним атеистом, то ће рећи – он не верује у Бога већ у „смисаоно конститутивно јединство космоса“ и оно што би се могло назвати “вером измиреном са знањем/науком“. Дворкинова теза је веома одважна и унеколико старомодна. Јединство космоса и измирене религије и науке је пројект који модерна није ни у којој варијанти прихватила. Да ли се доиста могу верници и атеисти усагласити кад је у питању „дубоки религиозни импетус“? Потписник сумња у моћ консенсуса над таквим провалијама. Али Дворкин је mutatismutandisовим тезама на таласима савременог теолошког дискурса. У једној управо објављеној студији двојице циришких теолога – Ingolf U. Dalferth и Andreas Hunziker: „Gott denken – ohne Metaphysik?“аутори се питају „да ли је могуће без икаквог осећања Божанске присутности да се Бог осећа или замишља, односно да се Бог мисли не као било шта, већ само као Бог промишља“.

Уколико бисмо и прихватили Дворкиново тврђење да Бог за мишљење није неопходан, поставља се питање како је могуће да се мисли нешто конкретно – а не било шта. У противном ишчезавају појмови као што су лепота, осећање, узвишеност у „пенушавој недиференцираности“, као што то сликовито вели аутор.Ова Дворкинова предавања су у својој прегнатној изоштрености формулација нека врста азбучника религиозног атеизма. Ова књига је истовремено и један продуктивни изазов свим философијама религије.

Зоран Андрић