Politički život i smrt

Novica Milić:

 

Deset saveta strankama koje hoće da osvoje vlast

– beleške uz “Slovo o slobodi” Bože Grujovića, for dummies

  1. Čitajte. – Počnite od Makijavelija. Ako je Spinoza svojevremeno, taj pisac velike Etike, za Makijavelija rekao da je posredi “jedan od najpametnijih ljudi, koji nam je dao mudre savete kako da osvojimo i očuvamo slobodu”, nemate se čega bojati, osim površnog čitanja i ignorancije. Čitanje je razmišljanje, a Makijaveli je umeo da čita znake vremena, kako bi, prividno savetujući vlastodršce, zapravo nama pomogao da jasno vidimo kakvi su, i da sačuvamo naše slobode. Čitajte sve, a najviše dobre knjige. Politika se uči. Čitajući političku istoriju i političku misao. Nemojte biti poput naših političara “barbarogenija”, koji sve znaju jer su tako uobrazili. Tu su većinom neznalice i barabe. Makijaveli je opisivao najopasnije barabe u svojim delima, barabe koje su bile opasne jer su znale. Možete se od takvih sačuvati samo ako znate više od njih. Zato čitajte, ako ne baš Makijavelija, jer vam nije po ukusu, a onda Slobodana Jovanovića. Da, počnite sa Slobodanom Jovanovićem. Makijavelija čitajte posle. A posle njega, opet se vratite Slobodanu Jovanoviću. (Pre svakog početka, pročitajte “Slovo o slobodi” Bože Grujovića. Bilo je to “Slovo” objavljeno u memoarima prote Mateje. Onda je odatle, u narednim izdanjima, nestalo; par listova je izgubljeno. Srbija je zaboravila na Božu Grujovića, najvećeg i najmudrijeg među nama. Da, baš tako: najvećeg i najmudrijeg. Moje napomene su samo trice i kučine “za neupućene”, for dummies.)
  2. Čemu služi vlast (kad služi). – Ako želite da osvojite vlast, računajte da će vlast da osvoji i vas. Zato, ako i kad osvojite vlast, nastojite da osvojite slobodu; ali ne za sebe, nego za sve ostale osim sebe. Biti na vlasti, ne znači biti slobodan; to znači dati slobodu drugima. Biti na vlasti, to samo i jedino znači preuzeti odgovornost za slobodu drugih. Budite zato odgovorni, ali to uvežbavajte i kad ste na vlasti i kad niste. Malo je odgovornih na vlasti; nastojite da to budete, vežbajte se u tome. Nema druge dobre politike nego politike odgovornosti. A odgovornost znači da se brinete o slobodi ostalih, i znači, ništa manje, da postavljate prava pitanja i da tražite istinske odgovore.
  3. Politika kao tržište. – Među pravim pitanjima najpre dolazi ovo: kakvo je političko tržište na kojem nastupa moja stranka? Jer je vaša stranka na tržištu, političkom tržištu; prošlo je vreme kad ste mogli, kao komunisti ili fašisti, koji nisu uopšte marili za slobodu, računati da ste jedina stranka. Danas se slobode stvaraju, ako hoćete – proizvode. Šta vi stvarate, šta proizvodite? Kome je namenjen vaš proizvod? Zato prvo što treba da uradite jeste da ispitate tržište. Koristite metode ispitivanja političkog tržišta, najpre unutrašnjeg, a onda i spoljašnjeg. Nemojte od stručnih agencija koje se bave ispitivanjem tzv. javnog mnenja tražiti da se raspitaju okolo “za koga biste glasali na izborima”; to direktno pitanje je i uvredljivo i pogrešno postavljeno. Pitajte važnije stvari, odnosno ispitajte koje su sve socijalne, ekonomske, životne vrednosti – orijentiri prema kojima ljudi upravljaju svoje nade i želje, potrebe i očekivanja. Idite okolo i pričajte s ljudima, pitajte ih koje realne dnevne i sedmične probleme imaju. Ne o čemu maštaju, nego šta žive. Da li je hrana koju im deca jedu dovoljno zdrava i koliko na nju troše; kakav im je prevoz od kuće do posla i kako uspevaju da parkiraju auto? Da li ih šef i kolege na poslu kinje, i šta bi moglo da se uradi pa da im posao bude manje tegoban? Koliko i kako su spremni da pomognu svojoj okolini i ako nisu, zašto nisu? Da li im je okolina zagađena – otpacima, lošim vazduhom, bukom, agresivnošću, nasiljem, verbalnim i svakakvim – i šta bi oni učinili da se to smanji, sredi, otkloni? Ne pitajte ih o Kosovu; ni vi ne znate šta biste s Kosovom; ni Kosovo ne zna šta bi sa sobom. Ne pitajte ih ni o Evropi, Americi, Rusiji, Kini, jer ni vi ne znate šta ćete s Evropom, Amerikom, Rusijom, Kinom, a ne znaju ni pametniji od vas. Pitajte ih o onom navodno malom, od čega se sastoje vaši i njihovi stvarni životi. Pitajte prava i stvarna pitanja.
  4. Bez krupnih reči i još krupnijih ideja. – Kad dobijete odgovore, nacrtajte grafikone, izvucite vektore, hvatajte trendove – napravite socijalnu, pa time i političku mapu društva. Da li su vrednosni orijentiri sasvim desno, izrazito konzervativni, ili su manje desno, tracionalistički, ili po sredini, tolerantni i liberalni, ili su levo, reformski i pobunjenički? Čitajte podatke, naučite da ih tumačite. Naročito su važni tzv. markeri – tačke u kojima se ukrštaju sasvim konkretne teškoće i potrebe ljudi. Nema ih mnogo – podataka treba da je mnogo, ali markera malo, jedva desetak – i to su uporišta za vašu političku produkciju. Manite se deklarativnih programa, svi ih imaju, i malo kome šta znače. Vaši planovi treba da su konkretne akcije, što više lokalne, što bliže zemlji. Visoka nebesa politike, to su oblaci od kojih se ne živi. Ne bojte se opasnih uvida i neočekivanih odgovora. Čak ni toga da je sloboda nisko na vrednosnoj lestvici ljudi, a da vrednost odgovornosti malo ko razume. Jer ljudi malo imaju iskustva sa slobodom, i sa odgovoršću, one su im učinjene teškim i nerazumljivim. Manite se i velikih definicija slobode: uzmite da je sloboda moć da se upravlja vlastitim životom, a odgovornost briga za druge, i to će biti dovoljno. Uvek polazite od istine, a istina je u podacima šta ljude muči i šta bi uradili da umanje tu muku. Uvek počnite od podataka, činjenice su istinsko tlo po kojem hodate.
  5. Akcija, a ne reakcija. – Za konkretne planove i akcije potrebni su vam konkretni ljudi. Šta, reći će neko, zar ljudi nisu konkretni? Žao mi je, ali u strankama vidim vrlo apstraktne ljude, ljude vođene apstrakcijama kao što su “glavni odbor”, “opštinski odbor”, naročito “predsednik”. “Glavni odbori” naših stranaka su uglavnom brbljaonice visokoparnih fraza, ili svađalačke pozornice, intrigantski klubovi, presipanje šupljeg u prazno, ćerdanje najskupljeg resursa (vremena), a čine ih umišljeni stranački “baroni”, oni kojima je sujeta odavno pojela pamet; takvi su i ostali “odbori”, a naročito “predsednik”. Čemu jedan “predsednik” može da “predsedava”? Pustinjom koja raste? Manimo se krupnih reči, sedenja i sujeta. Ako ste u politici, vi ste na službi drugima. Vama su reči oruđe za konkretne akcije da se popravi život; vi ste javni službenik, sluga ostalih. Vi ne sedite, nego se krećete, i predvodite ako ste u pokretu. Sujeta je najgori naprijatelj pameti. Neće vas visoko držanje čela učiniti mudrim. Iznad svega: imajte aktivne i pozitivne programe, a na vlast reagujte tek usput. Tako je Imamoglu pobedio Erdogana u Istanbulu. Računajte da mudrosti u kolektivima, pa i stranačkim, nema; i da se do ravni koja se zove pamet, tek treba uspeti. Ne toliko na rečima, koliko činjenjem. Pamet je kad su reči tu da se pitaju, a odgovori kad su dati u delanju.
  6. Borba. – Politika jeste borba, ali nije rat. Cilj nije uništenje protivnika, nego pobeda nad suparnikom. Čime se vodi takva borba? Pošto ste počeli od istinitih podataka koji treba da vas odvedu do valjanih akcija, ono što budete činili, biće politički marketing. Nemojte o marketingu misliti onako kako misle naši marketinški “stručnjaci”, bahati amateri, čede jovanovići ili čupići, izgubljeni u svom biznisu ili zaostali u svom socijalističkom razvoju. Marketing je ozbiljna nauka i ozbiljan zadatak. Pođite od toga da vaš suparnik to zna bolje od vas, zato je na vlasti a vi niste. Čitajte knjige iz marketinga kako biste saznali da je marketing: a) ispitivanje potreba ljudi; b) oblikovanje svoje ponude; c) plasiranje ponuđenog i praćenje šta ljudi čine sa vašim proizvodom; d) pronalaženje novih ponuda za nove potražnje; e) planiranje resursa, vaših i tuđih; f) ispitivanje kuda i kako dalje. Jer vaša je politička ponuda jedna od mnogih. Ako ne znate kako da je stvorite, nemojte se ni upuštati na utakmicu na političkom tržištu. I mislite o svojim i tuđim biračima kao potrošačima, o politici kao o supermarketu, a ne kao o sceni na kojoj ćete glumatati umišljenu veličinu. Nemojte uopšte glumatati; budite prozivođač i budite reklamer vlastitih dobrih proizvoda.
  7. Mediji. – Nemate medije preko kojih ćete plasirati svoju političku robu? Pa, stvorite ih. Kod nas su mediji uglavnom praznoglavi, dosadni i manje-više isti. Stvarajte nove, internet vam je saveznik, umrežavajte audio i video, reči i akciju. Naročito stvarajte lokalne medije. Neka glavnina vaših novčanih sredstava, posle izdašne potrošnje na istraživanje vrednosnih orijentira potencijalnih kupaca vaše robe, bude usmerena na stvaranje novih medija. Ne računajte previše na tzv. profesionalne novinare; kod nas je takvih malo. Najviše je novinara nedoučenih, umišljenih, izvikanih, koji takođe stalno presipaju iz šupljeg u prazno. Računajte na novinare građane, na to da svako ko ima mobilni telefon može da bude televizijski – tačnije: video – reporter. Napravite timove za tehničku edukaciju i negujte građansko, a ne “profesionalno” novinarstvo. Mediji su ono što su oduvek i bili: posrednici. Ako vi ne stvorite medije za sebe i građane, niko neće. A stranka neka vam bude medijsko oruđe, umreženo u timove, umreženo prema okolini. Obraćajte se stvarnim ljudima, a ne “prosečnom građaninu”. Nema takvog; postoje samo ovi i oni, ovakvi i onakvi, živi ljudi koji vape za istinom. Dajte im istinu.
  8. Finansije. – Smišljate nove načine za prikupljanje novca za vaše akcije. Neka vam sve finansije budu javne, svima na uvid. Budite štedljivi, dajte primer. Ako imate bogate donatore, neka slađa para bude od onih koji malo imaju, nego od onih koji puno imaju. I neka svaka para koju dobijete ostavi traga: i u računima, i u vašim delima. Politika nije ni jeftina ni skupa ako je uzmete kao ekonomiju koja treba da proizvodi valjana dela, slobodu i odgovornost, ako ima učinka i ako je svima pregledna (“transparentna”). Ako hoćete da se obogatite, bavite se biznisom. A ako vam bavljenje politikom bude biznis, bićete još jedna stranka-preduzeće, korumpirana stranka-mafija. Previše je takvih okolo. Pobedićete samo ako sve to ne budete. Pobedićete ako ste drukčiji. Pobedićete ako pare uložite u pobedu “niske” politike, a ne u glumljenje “visoke” politike. Stranka je oruđe da osvojite vlast, a vlast je oruđe da pojedincima u društvu obezbedite slobodu i sačuvate od neodgovorne, uvek preterano moćne države. Moć dajte životu, državu ograničite, vlast ustavite. Tome služe i ustav i zakoni. Ako su pravedni i promišljeni. To jest, kad su suvisli, što kod nas još uvek nije slučaj. I ne verujte rečima na papiru, institucije nisu toliko u izglasanim zakonima koliko su u pravednim postupcima.
  9. Levo-desno. – Nastojte da budete u sredini, tamo je politika slobode. Kod nas su svi levo ili desno, i trče da što pre budu krajnje levo ili desno, ekstremi; niko neće u sredinu. Da saznate gde ste na političkom spektru, gledajte po čemu je vaša orijentacija slična u evropskom spektru stranaka. Da li ste sličniji socijaldemokratama, ili liberalima, ili konzervativcima? Levim ili desnim liberalima? Manite se stare hrišćanske i prežvakane ideje “socijalne pravde”, levica je reformatorska, za pravnu jednakost, društvene promene, nove forme života i za ekološke akcije. Desnica je, ako je pametna i ne hrli prema krajnjosti, već prema sredini, za očuvanje sloboda, za ekonomsko snaženje pojedinaca i preduzeća, za državno jedinstvo i uvećanje moći. Ostavite se verbalnog patriotizma, a naročito povišene nacionalne temperature. Ne busajte se u svoje etničke grudi, šuplji zveče; svaka budala to može. Negujte pamet tako što ćete poštovati ostale i brinuti o budućnosti svoje dece, ako je ikako moguće u zemlji u kojoj živite. Tako radi svaki pravi patriota, bio on levi ili desni. Vi ste šta ste, i budite dobar Evropljanin. (Ma šta Evropa, koja nije uvek slatka kakvom se predstavlja, mislila o vama.)
  10. Stranka. – Nemojte nikad reći da je nešto “politički motivisano” (pa da zato valja ili češće ne valja). Sve je politički motivisano. Recite da je nešto “stranački motivisano”, jer tako se definiše politički interes, stremljenje i akcija. Nisu svi isti u politici, mada su jako slični. Vi ćete nastojati da budete drukčiji. Ako na vas krenu đonom, slobodno đonom i uzvratite. Ako na vas lepim, odgovorno lepim i uzvratite. Na vama je da stranku ustrojite kao falangu, ili kao mrežu aktivnih timova; savetujem, iz više razloga, ovo drugo. Politika ne valja kao privilegija, ona mora biti sloboda planiranja i odgovornost činjenja – odgovorna sloboda kojoj vi poklanjate vreme, energiju i resurse. Ali nemojte sve dati za politiku, postaćete šuplji i dosadni, neinventivni i oglupaveli. Nije politika sve. Nemojte dozvoliti da vam politika bude sve. Još manje je stranka sve. Nađite vreme za čitanje. Kupite ženi cvet i izvedite je u šetnju. Igrajte fudbal sa svojom i tuđom decom. Vozite bicikl, obiđite omiljena mesta van grada, uživajte u čistom vazduhu i kuvajte sebi ukusniju hranu. Neka vas susret s nepoznatima obraduje, a ne uplaši. Politika je još uvek nužno zlo, i bavite se njome od nevolje. Ako ne osvojite vlast, a sledite savete ovog okorelog liberala, znači da ste ili glupi ili vas više zanima da muljate nego da odgovorno vladate i slobodno postupate. Svejedno niste ni za šta.

Jer je nevolja velika, a sloboda još daleko. Odgovor je već u pitanju, samo ako je ono pravilno postavljeno. Budite ljubopitljivi.

(Preneto iz Novog magazina, broj od 7. novembra 2019.)

 

 

Slovo o slobodi Bože Grujovića

Boža Grujović:

 

Slovo o slobodi

 

Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprešćava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušći (obšča kancelarija) i svjašćenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom.

Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti.

Nisu znali šta je zakon, zakon velim graždanski. Zakon je vilajetu to, što jednom čoveku rana, piće, vazduh, odelo, i kuća; to jest kako čovek kad rane i pića i proče nestane umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u robstvo dođe, i da se sa svim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i rana, mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srečan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti. Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo. Jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.

Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman čestan i pošten čovek pokoran, i što on do smrti svoje slušati želi. Svaki će reći, ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati. Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori, u serdcu svome: zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak ću za te u nuždi i krv proliti. Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti, nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću pretrpiti.

Razum dakle i pravda jesu dve polovine blagopolučija. Gde razuma i pravde nema, tu nema zakona.

Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon, da nam prvi gospodar i zapovednik bude. Ona da zapoveda i gospodarima, vojvodama, sovjetu, svjaščenstvu, vladikama, svakome malomu i velikomu. On će nas braniti, i svobodu i voljnost sačuvati.

Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovljenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustakluk i ajdukluk samo pod drugim imenom.

To jest nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti; a osobito onaj, koga je narod za sudiju i zapovednika izbroi, ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače to nije dostojan sudija i pogavar biti. – Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje, i čest svoju. – Sigurnost 1. života, 2. imanja, i 3. česti, svaki, da i ono dete koje se ješče rodilo nije, ište od zapovednika, i ako poglavar svima njima život, imanje i čest sačuvati neće, ili ne može, nije dostojan poglavar biti.

Vtora dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene, i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova, i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima, što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti, nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svodoba nas ljudima čini, – svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost, i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona svjaščenstvo prosveščava, i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže.

Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakoga obogaščava; svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i utešava, i mio mi život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi, i marva se bolje plodi, lep hleb jede, i dobro vino pije!

– Jednom rečju gde nema svobode tu nema života.

 

(Boža Grujović je ovo “Slovo o slobodi” spremio kao govor za sednicu Praviteljstvujušćeg sovjeta 15. avgusta 1805. godine, čiji je bio prvi sekretar. Došao je kao dobrovoljac u pomoć oslobađanju od Turaka, kao prvi visokoškolovani Srbin iz preka, imenom Teodor Filipović, u Srbiji prozvan Božidar Grujović. Bio je poreklom iz Vrela, iz valjevske nahije, a rođen u Rumi, podno Fruške Gore. Doktorirao je prava na Peštanskom univerzitetu, bio profesor juristike na Harkovskom univerzitetu, a umro u 29-oj godini 1807.)

 

Kundera o umetnosti i politici

Milan Kundera:

 

PROCES PROTIV VIJEKA

 

Već gotovo sedamdeset godina Evropa živi pod režimom procesa. Među velikim umjetnicima vijeka, koliko samo osuđenih …Navest ću ovdje tek one koji mi nešto predstavljaju. Tu su, počevši od dvadesetih godina, progonjeni od strane suda revolucionarnog morala: Bunjin, Andrejev, Mejerholjd, Pilnjak, Veprik (ruski Židov, muzičar, mučenik kojeg je moderna umjetnost zaboravila; usudio se braniti pred Staljinom osuđenu Šostakovičevu operu; strpali su ga u logor; sjećam se nekih njegovih kompozicija za klavir koje je volio svirati moj otac), Mandeljštam, František Halas (pjesnik kojega je obožavao moj junak Ludvik iz Šale; progonjen i nakon smrti zbog svoje sumornosti, koja je smatrana kontrarevolucionarnom). Dolaze potom oni koji su bili progonjeni od strane nacističkog suda: Broch (koji me gleda, s lulom u ustima, s jedne fotografije na mom radnom stolu), Schönberg, Werfel, Brecht, Thomas i Heinrich Mann, Musil, Vladislav Vančura (moj najdraži češki pisac), Bruno Schulz. Totalitarna carstva s njihovim krvavim procesima su iščezla, ali duh procesa ostao je kao naslijeđe i on sređuje račune. Tako su zbog pronacističkih simpatija obuhvaćeni procesom: Hamsun, Heidegger (kojemu duguje sveukupna češka disidentska misao, na čelu s Janom Patočkom), Richard Strauss, Gottfried Benn, Heimito von Doderer, Drieu la Rochelle, Céline (gotovo pola vijeka nakon rata, godine 1992, neki okružni načelnik odbija s gnušanjem proglasiti njegovu kuću historijskim spomenikom); Mussolinijevi simpatizeri: Malaparte, Marinetti, Pirandello, Ezra Paund (američka ga je vojska mjesecima držala u kavezu pod užeglim talijanskim suncem poput životinje; u svom ateljeu u Reykjaviku, Kristjan Davidsson pokazuje mi njegovu veliku fotografiju: „Već pedeset godina nosim je uvijek sa sobom“); pacifisti koji su bili naklonjeni Münchenskom sporazumu: Giono, Alain, Morand, Montherlant, Saint-John Perse (član francuske delegacije u Münchenu, osobno je sudjelovao u poniženju moje rodne zemlje); potom komunisti i njihovi simpatizeri: Majakovski (tko se još sjeća danas njegove ljubavne poezije i njezinih nevjerojatnih metafora), Gorki, G. B. Shaw, Brecht (koji je tako prošao kroz još jedan proces), Eluard (anđeo istrebljenja koji je ukrašavao svoj potpis ukrštenim mačevima), Picasso, Léger, Aragon (kako bih mogao zaboraviti da mi je pružio ruku u teškom času mog života), Nezval (njegov autoportret u ulju visi uz moju biblioteku), Sartre. Neki su podnijeli dvostruki proces, optuženi najprije zbog izdaje revolucije, potom zbog usluga koje su joj prije toga ukazali: Gide (simbol svih zala za bivše komunističke zemlje), Šostakovič (kako bi se iskupio zbog svoje teške muzike, komponirao je budalaštine za potrebe režima; tvrdio je da je ono što nema vrijednosti ne postoji za historiju umjetnosti, ništavno je i nije se ni dogodilo; nije znao da je za sud upravo ne-vrijednost ono što se računa), Breton, Malraux (jučer optužen zbog izdaje revolucionarnih ideala, a sutra zato što ih je imao), Tibor Déry (neke proze tog komunističkog pisca, zatočenog nakon budimpeštanskog masakra, bile su za mene prvi literarni, ne-propagandistički, odgovor staljinizmu). Najvrsniji cvijet stoljeća, moderna umjetnost dvadesetih i tridesetih godina, optužena je čak triput: najprije ju je optužio nacistički sud kao Entartete Kunst, „izopačenu umjetnost“; potom komunistički kao „narodu tuđ elitistički formalizam“ i naposljetku trijumfirajući kapitalizam kao umjetnost upletenu u revolucionarne iluzije.

Kako je moguće da je šoven Sovjetske Rusije, tvorac propagandističkih stihova kojega je sam Staljin nazvao „najvećim pjesnikom našeg vremena“, kako je dakle moguće da je Majakovski ipak ostao golemi pjesnik, jedan od najvećih? Svojom sposobnošću entuzijazma, suzama ganuća koje priječe jasno vidjeti izvanjski svijet, zar lirska poezija, ta nedodirljiva božica, nije bila predodređena da jednoga fatalnog dana postane ukrašavateljica svireposti i njezina „vjerna sluškinja“? Bila su to pitanja koja su me fascinirala prije dvadeset i tri godine, kad sam pisao Život je negdje drugdje, roman u kojem Jaromil, mladi poeta kojemu je manje od dvadeset godina, postaje egzaltirani sluga staljinističkog režima. Bio sam prestravljen kada su kritičari, premda su hvalili moju knjigu, vidjeli u mom junaku lažnog pjesnika, zapravo pokvarenjaka. U mojim je očima Jaromil bio autentični pjesnik, nevina duša; kad ne bi bilo tako, moj bi mi se roman činio posve nezanimljivim. Jesam li kriv za nesporazum? Jesam li se rđavo izrazio? Ne vjerujem. Biti istinskim pjesnikom i istodobno pristati (kao Jaromil ili Majakovski) uz nepobitan užas jest skandal. Tom riječju Francuzi obilježavaju neoprostiv, neprihvatljiv događaj, događaj koji proturječi svakoj logici, ali ipak realan. Svi smo nesvjesno skloni izbjeći skandale, praviti se da oni ne postoje. Zato nam je draže reći da su veliki likovi kulture kompromitirani užasima našeg stoljeća bili pokvarenjaci. Ali to nije istina. Ako ni zbog čega, onda iz taštine, svjesni da su izloženi pogledima, da se o njima donose sudovi, umjetnici i filozofi brižno nastoje biti pošteni i hrabri, biti na pravoj strani i u istini. To skandal čini još nerazumljivijim. Ako ne želimo izići iz dvadesetog vijeka podjednako stupidni kao što smo ušli u njega, moramo napustiti olaki moralizam procesa i misliti zagonetku tog skandala, misliti do kraja, tako će to dovesti u pitanje sve naše izvjesnosti  o čovjeku kao takvom.

No konformizam javnog mnijenja jest snaga koja se uzdigla u sud, a sud nije tu da gubi vrijeme misleći, nego je tu da pokrene procese. I kako se malo pomalo između sudaca i optuženih produbljuje ponor vremena, sve češće niže, odnosno neznatnije iskustvo sudi višem, odnosno značajnijem. Nezreli  sude o Célinovim zabludama, nesposobni shvatiti da Célinovi romani, zahvaljujući upravo tim zabludama, sadrže egzistencijalno znanje koje bi im pomoglo da budu zreliji kad bi ga razumjeli. Jer u tome leži moć kulture: u iskupljenju užasa transsupstancirajući ga u egzistencijalnu mudrost. Uspije li duh procesa uništiti kulturu ovog vijeka, ostat će iza nas tek spomen na svireposti što ga pjeva dječji zbor…

Čovjek je taj koji se kreće u magli. No kad se osvrne unatrag kako bi prosudio prošla pokoljenja, ne vidi nikakvu maglu na njihovu putu. Iz svoje sadašnjosti, koja je za njih bila daleka budućnost, njihova staza mu se čini posvema jasnom, vidljiva u svoj svojoj protežnosti. Gledajući unatrag, čovjek vidi stazu, vidi ljude koji se kreću, vidi njihove zablude, ali magla je nestala. Pa ipak, svi, Heidegger, Majakovski, Aragon, Ezra Pound, Gorki, Gottfried Benn, Saint John-Perse, Giono, svi su oni koračali u magli i možemo se upitati: tko je više zaslijepljen? Majakovski koji piše svoju poemu Lenjinu, ne znajući kamo će odvesti lenjinizam? Ili mi koji ga sudimo desetljećima kasnije i ne vidimo maglu koja ga je okruživala?

Zaslijepljenost Majakovskog dio je vječne conditio umana.

Ne vidjeti maglu na stazi Majakovskog, to znači zaboraviti što je čovjek, zaboraviti što mi sami jesmo.

S francuskog preveo Mario Kopić

[Milan Kundera, Les testaments trahis, Paris: Gallimard 1993.]

 

Bircuz Jevropa

Novica Milić:

 

Bircuz Jevropa

 

Nekad su po Srbiji, ali i drugde, u varošicama postojali hoteli, i svaki drugi se zvao “Evropa”, jer je bilo zvučnije. Nije bilo udobnije, jer su to bile sklepana odmorišta puna bubašvaba i pacova. Evropa danas – onaj njen veći deo koji se diči imenom Evropske unije – nije više ni hotel, već postaje bircuz. Zašto?

Najpre, saga oko istupanja Britanije iz EU, tzv. Breksit, traje već tri po godine nakon referenduma, koji je pravno bio konsultativan, a po rezultatu pobedu je odnela tesna većina za izlazak. Ni EU ne zna šta će, a ne samo britanski Parlament, vlada Njenog Visočanstva, i torijevski političari, u kojima već duže vreme kuca nacionalističko srce gordih Albiona, koji sanjaju obnovljenu Imperiju – obnovljenu mirnijim sredstvima nego što su bile topovnjaće – i koje “kontinent” frustrira u tome. U danu u kojem ovo pišem mediji javljaju da je tekući premijer Boris Džonson, jedna klovnovska figura došla u pravi čas da razveseli montipajtonovsko društvo, poslao tri pisma glavarima Unije: jedno u kojem, po zakonu nedavno izglasanom u Domu običnih, traži produžetak roka za izlazak, drugo u kojem kaže da je prvo poslao jer Parlament tako hoće, i treće u kojem umoljava visoke adrese da se prvom pismu ne izlazi u susret. Jer je njegova, Borisova, reč “uradi ili umri”, do or die, a ta se reč, Njenog Kraljevskog Prvog ministra, ne poriče, iako je sve ostalo izvrgnuto ruglu: i parlamentarna demokratija, i Kraljica, i već odavno neurotični i razarajući, po ekonomiju i uopšte život Britanaca, referendum.

Šta će glavari iz EU učiniti? Što god da učine pogrešiće. Ako puste da 31. oktobra, na Dan veštica, Britanija napusti Uniju bez sporazuma, ostaće bez jednog značajnog, mada neugodnog saveznika, a izostanak sporazuma o “razdruživanju” (poznato zvuči, zar ne?) oštetiće privrede i finansije obe strane. Ako ne pusti, neće poštovati navodnu demokratiju (navodnu, jer su breksitovci lagali u kampanji i lažu i posle kad tvrde da je to “volja naroda”, iz razloga u koje je bolje ne ulaziti). A ako i pusti i ne pusti – umeju evropske glavonje i tako da “odluče” – biće produžena tzv. neizvesnost, koja nikako ne prija bankama i investitorima.

Dakle, o Breksitu znamo koliko smo znali juče i prekjuče: nemoguća misija, koja bi bila za film da nije na štetu svih. Kakav god bio krajnji rezultat, zapakovaće se u saopštenja i kominikea, memorandume i lepe reči, u diplomatsku laž uvijenu u fraze. Nije to strano Evropskoj uniji. Na samitu na vrhu, održanom prošle sedmice, odluku EU da otpočne pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom blokirao je francuski predsednik Makron, uz još par saveznika (par je bilo dvoje od njih 27-oro). Stavio je veto obrazlažući svoj potez time da Makedonija i slične države još nisu zrele za otpočinjanje pregovora, kao i da najpre EU treba da reformiše sebe iznutra. Prvo je tačno, drugo je tačno, iako Makron, koji frazu o reformama EU ponavlja već duže vreme, nije rekao šta i kako treba “reformisati”. Pre će biti, nije teško naslutiti, da Makron čeka da se Britanija skloni na svoje ostrvo, a Merkelova u penziju, i da on svoje male napoleonovske ambicije obznani kontinentu, time možda zadobije veću podršku kod kuće, gde slabo stoji, naročito na levici, pa je prinuđen da se udvara evroskeptičnoj desnici koja se većinom protivi širenju EU. Sve je, dakle, tačno, osim obrazloženja, i osim činjenice da je početak pregovora bio zvanično obećan Makedoncima, koji su, zarad toga, promenili ime državi i otvorili se za NATO, uprkos podzemnim radnjama Rusa protiv i unutrašnjem gunđanju što im se glavna džada ne zove više Aleksandar Makedonski. Ukratko, Makedonija je izvisila, iako je uradila domaći zadatak (“od Brisela dobila šipak”, kaže slavodobitno Informer, i s pravom). Zaev je bio prinuđen da raspiše hitne vanredne izbore, a Makron je svoju evropsku moć demonstrirao tamo gde to čine cinični moćnici, na slabijima.

Šta bi vlast u Srbiji, pod vrdalamom Aleksandrom Vučićem, mogla za zaključi iz ovoga? Pa, da je laž ona koja se traži, da je opravdano da nastavi da farba i spolja, a naročito iznutra, i da od “evropskog puta Srbije” nema ništa čak i na rečima. Još će se više raširiti za Putina i Kineze, oni su mu ionako politički ideali. Srbi će, kao i ostali Balkanci izvan EU, pojačati svoju evropsku skepsu, što nije strašno, zapravo bilo bi zdravo ako bi uzeli da se zaista srede iznutra i ne čekaju da im se red spolja nameće iz Brisela. Čak bi i poslednje bilo podnošljivo, da posrtanje Evrope – gde se počnu pregovori, a onda otežu do u beskraj – nije izgovor mnogima da pojačaju svoje nacionalno busanje u grudi, nacionalističku poetiku, retoriku i erotiku, kad već to čine i neki koje je EU, pod uplivima Nemaca, već učlanila u svoj klub, kao Hrvati, na primer, da ne pominjem Mađare, Poljake ili druge koji ponovo neguju svoju visoku nacionalnu temperature kao da se ona jede.

Šteta je poprilična, a računi će još stizati. Ni Ivica Dačić ne mora ništa radi, već samo da peva i seiri, otimajući o naklonost kod Rusa. Pre koji dan sam šetao tzv. Parkom prijateljstva na Ušću, tamo gde je nekad sadila po drvo raznorazna belosvetska državnička boranija kao što su Elizabeta Druga, Ričard Nikson, Brežnjev i Gorbačov, Indira Gandi, i slični. Od domaćih a svetski poznatih veličina ima tri drveta: jedno je, piše na kamenoj ploči, kao i drugde po parku, drvo Radmile Hrustanović (ko to beše), drugo je Vuka Jeremića (poznatog pod nadimku Guzijan iz Basarinih kolumni), a treće je Ivice Dačića, popečitelja dela inostranih ovde i kohabitatora u oba režima, onom žutom i ovom crnom. E, jedino drvo u parku koje se osušilo, pa su ga posekli do trave jeste Dačićevo drvce. I više ne mora da sadi novo. Evropa je postala ne samo bircuz, već naherena, crvotočinama razorena, podzemnim tokovima dobrano zaljuljana i sumnjivog krova osušenom palmom pokrivena čatrlja. Od samog temelja – tzv. evropskih vrednosti liberalne demokratije, vladavine zakona, otvorene ekonomije i svetih ljudskih prava – ostalo je tek da se sećamo. Realnost današnje Evrope je sve dalje od njih.

Razume se, to jedva čekaju i Putin i Tramp, Erdogan i Si. Kao što jedva čekaju i unutarevropski nacionalisti, populisti i demagozi, Orban, Le Penka, Salvini i Katalonci “napaćeni pod Madridom”. Hrvati se mogu još više razulariti i na šačicama Srba dokazivati svoje hrvatstvo. Šta će biti s Evropom i njenom Unijom kroz 20 ili 50 godina danas niko ne ume da kaže. Moguće je da će se održati, ali je postalo jednako moguće i da će taj projekt trgovine u miru propasti. Sve je postalo moguće i nemoguće, u dinamici koja vuče nazad, pre evropskih povezivanja. Možda upravo usled svog projekta trgovine na prvom mestu, što je hvale vredna zamisao da je bila praćena razvojem drugih oblasti zajedništva. Ali evropski političari kao da su slušali loše marksiste, da će “baza” sama stvoriti “nadgradnju”, i pustili da biznis i samo biznis nadodređuje lice evropske stvarnosti. Čak su i slobodan protok kapitala, roba i ljudi najzad postali smetnja u uslovima sve jače globalne konkurencije, gde se kapital premešta vrlo brzo i ide prirodno tamo gde mu je profit veći, gde se robe pojavljuju i nestaju na dnevnoj osnovi, sve nižeg kvaliteta, a gde su ljudi samo resurs kojem se može, ako zatreba, otežati pa i ograničiti sloboda kretanja (a naročito boravka). Ne kritikujem ekonomiju kapitala; naprotiv. Ali se zalažem da kapital budu i druge vrednosti, a ne samo finansijske ili ekonomske u užem značenju, već i kultura, forme života, odgovornost, istina, mediji, a naročito čovekova lična sloboda. Liberalna Evropa kao da je, bojim se, passé. I u Evropi, i drugde.

 

(Izvor: Novi magazin, broj od 24. X 2019.)

 

Slučaj Handke

Handke
 
 
Novica Milić:

 

Handke kao balkanski dinamit

 

Pre samo nedelju dana dodeljena Nobelova nagrada za književnost književniku Peteru Handkeu već je izazvala buru, da ne kažem eskploziju nezadovoljstva na Balkanu i među različitim zaštitnicima raznoraznih balkanskih politika. Zajednički imenitelj tih eksplozivnih reakcija – one su često više u emocijama nego u razlozima – predstavlja to što je Handke bio, još početkom devedesetih, protivnik raspada Jugoslavije i njen veliki ljubitelj, potom, kad su se ratovi po Bosni i Hrvatskoj okončali, pokazao jasne simpatije prema Srbima. Tako je najpre objavio Rastanak sanjara od izgubljene zemlje (1991), a potom Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu (1996), propraćeno vrlo brzo i Letnjim dodatkom zimskom putovanju. Već je prva od ovih knjiga, napisana protiv secesionističke politike Slovenaca (Handke ima i slovenačke, odnosno koruške korene), izazvala negativne komentare u austrijskoj i nemačkoj štampi, koja je najvećim delom navijala za raspad zajedničke države. A kad je antisrpski stav prevladao u većini zapadnih – i to onih najvećih, i štampanih i tzv. elektronskih – medija, Handkeov zimski putopis je dočekan na nož, a blagonaklonost prema Srbima je proglašena za revizionizam tekuće medijske istine. Odnekud je izvučena fotografija Handkea kako stoji pred putokazom za Srebrenicu, i narativ je dobio ono što će se ponavljati i desetak godina kasnije, kad, na primer, u Oslu bude primao Ibzenovu nagradu za dramu, dočekan medijski zgodnim transparentom bošnjačkih aktivista na engleskom “Genocide denier”. Bio je protiv NATO bombardovanja, što mu je takođe jače zamereno. U “politički leš”, kako se izrazio jedan novinar Špigla, ukucao je sam sebi poslednji klin kad je 2006. otišao u Požarevac na sahranu Slobodana Miloševiča, “balkanskog kasapina” (izraz nastao u francuskoj štampi), svrgnutog šest godina ranije, optuženom na Sudu za ratne zločine u Hagu i po mišljenju većine na Zapadu, skoro svih u Bosni i Hrvatskoj, i dobrog dela tzv. Druge Srbije ovde, najvećeg krivca za raspad Jugoslavije. Handke nije mislio tako, i to mu nije oprošteno ni danas, naročito u povodu ovog Nobela.

Razumljiva mi je nepokolebljiva pobuda Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka – tome su se sada pridružili i Albanci – da se održi veliki narativ koji Srbe drži krivcima za sve, jer njih to opravdava i čini žrtvama; razumem i potrebu da se Milošević takođe proglasi za krivca, čak jedinog, iako nije jedini, makar bio i najveći; i nisam razumeo Handkea zašto je otišao na požarevački pogreb. Njegove knjige, i Oproštaj i Putovanje čitao sam odmah po objavjivanju i njegova blagonaklonost prema prokaženoj strani bila mi je i bliska i jasna. Mogao je da se ne izloži medijskim hajkama na Zapadu, mogao je ćuti, skloni se, i piše svoju književnost. U tom slučaju Nobela bi dobio mnogo ranije. Ipak, on je putovao po Srbiji, o svom trošku, gledao i zapisivao. Shvatio sam da je reč o čoveku koji je prznica, ide protiv struje, a u sukobu je sa medijima na nemačkom jeziku već decenijama, i više nego njegov austrijski prethodnik u buntovništvu te vrste Bernhart. Brojni su skandali bili s Handkeom u štampi i na javnoj sceni i pre njegovog “srpskog” inaćenja. S te strane ništa novo. Novo je da ga, i posle toliko godina, umalo tri decenije, i dalje posmatraju kroz prizmu njegovih političkih stavova a da o Handekovoj književnosti među onima nesklonim Handkeu jedva ima reči. Ako je Nobelov komitet hteo “kontroverzu” svakako je dobio.

Oglasili su se, vrlo brzo po objavljivanju vesti o ovoj nagradi, i Salman Rušdi, koji, mada sam žrtva politike i religijskog fanatizma, “kolegijalno” Handkea časti najgorim “titulama”. Oglasila se i gospođa Amanpur sa CNN-a, koja je devedesetih izveštavala sa bosanskog ratišta, držeći stranu Izetbegovićevim trupama, što nije najgore, jer je gore bilo njeno brkanje činjenica, čak i toponima. Pojedini francuski i nemački novinari, oni koji imaju neraščišćene račune s Handkeom, i oni koji bi da takve račune, ako mogu, imaju, skandalizovani su, šokirani i listom lično uvređeni, iako su balkanski stavovi pisca već daleki, i geografski i istorijski. Javio se i Slavoj Žižek, dobra prilika da ga se medijski po svetu citira. Na balkanskoj sceni, reagovalo je, i to zvanično, Hrvatsko ministarstvo inozemnih i evropskih poslova, “izražavajući zabrinutost” što je nagrada dodeljena “osobi politički angažovanoj u davanju podrške velikosrpskoj politici Slobodana Miloševića 90-ih godina prošlog veka”, te je “narušen ugled i doveden u pitanje kredibilitet same nagrade”. Bošnjački mediji su listom zgroženi, na Kosovu se pokreće peticija za oduzimanje već dodeljene nagrade, čemu se pridužuju i u Albaniji, a slično je i sa Ženama iz Srebrenice, izmanipulisanim političkim krilom Izetbegovića juniora. Obnovljene su zaboravljene medijske veze, pokrenuti već zarđali mehanizmi međunarodnih lobija, čak je i američki PEN centar zagunđao. Kod nas su se uzbudili dežurni medijski komesari, koji dele, otvoreno ili prikriveno, istu priču i verovatno iste resurse. Stvarno, šta bi se dogodilo kad bi se makar umanjila snaga narativa o srpskoj vele- i jedinoj krivici, još iz devedesetih? Ustanovila istina s više ravnoteže? Sumnjam, nema još na Balkanu intelektualne snage za to. A i ne pitam to, već pitam šta bi se desilo s medijima i ljudima koji taj narativ moraju da perpetuiraju do u večnost, da li bi umeli nešto drugo da misle, pišu, a neki i da od tog drugog žive?

Pre nego što me maliociozni optuže za bilo šta, volj da branim Handkea, volj da napadam bukače, da odmah kažem da Handkeu i sam zameram što se petljao u Slobinu sahranu i davao izjave koje su mogle nekoga da povrede. Nemam, eto, nameru da branim Handkea od političkih napada, bio je politički i naivan, pa je srljao u nešto čemu nije znao ni dubine ni razmere, i nedovoljno obavešten, jer je prilično rano stao na jednu stranu, onu projugoslovensku (verujući da je i prosrpska zapravo to), i, ukratko, ispao politički negativac. Ne može se to pravdati, niti braniti. I nema potrebe. Ali ono što hoću da branim, to je Handkeova velika književnost, jedna od najvećih u našem vremenu. A ta je kniževnost nagrađena Nobelom, svakako ne njegovi medijski i politički “izleti”.

Petera Handkea sam sreo tri puta. Jednom, pre blizu 40 godina, posredstvom pokojnog Mila Dora, koji je bio i moj i Handkeov prijatelj. Preda mnom su se sećali kako su proveli noć u istoj hotelskoj sobi krajem pedesetih godina, kad je Handke održao govor na jednom skupu mlađih pisaca nemačkog govornog područja, o tome da je dotadašnja nemačka literatura kaputt, da treba pisati i sasvim drukčije i mnogo hrabrije.  Dor je u bečkom restoranu u VIII bezirku išao oko stola imitirajući Hndkea iz te prevratničke noći. “Nisi mi dao ni da trenem”, rekao je Dor. “Šta ćeš, mladost” , smejao se Handke. Handke je upamtio da ima jedan beogradski mladi student književnosti koji je pročitao sve njegove knjige.

Drugi put sam Hadkea sreo, od svih mesta – u Prištini. Bilo je to po objavljivanju domaćeg prevoda Putovanja, pred tamošnju promociju. Ja sam u Prištini bio sasvim drugim povodom, i kad sam ispred notornog hotela Grand sreo Žarka Radakovića, davnog poznanika, a Handkeovog prevodioca i prijatelja, on me je poveo do stola gde je sedeo s piscem. Handke je bio još uvek pod utiskom napada u nemačkoj i evropskoj štampi na njegovu knjigu i njega, povremeno je ustajao od stola i šetao po čitav minut da se smiri; podsetio sam ga na Dora i bečki susret, ali mu se, tog dana, nije razgovaralo o književnosti.

O kniževnosti sam s njim pričao kad sam ga sreo po treći put pre godinu ili dve, od svih mesta na uglu Brankove i Pop Lukine; čekali smo obojica semafor. Išli smo onda zajedno do Saborne i Pariskom na Kalemegdan; pričali o literaturi, zastajali više puta, pominjali Mila Dora, Beč – Handke je ambivalentan prema tom gradu, ja nisam – i još je pamtio da sam njegov veran čitalac, iako više nismo mladi, ni on ni ja. Rekao sam da je pogrešio oko svoje “srpske” politike, on me je pogledao iznad naočara i odmahnuo rukom, nastavljajući da priča o Celanu, čije je pesme voleo i verovatno znao sve napamet. Rastali smo kod glave Bore Stankovića. “Eto”, rekoh mu na rastanku, “ako budete srpski književnik nabiće vam glavu na kolac ovako, post mortem“. “Na medijski kolac su mi je već nabili ante mortem“, nasmejao se. Setio sam se toga ovih dana u halabuci oko Nobela.

Svi će ovi karavani proći. Ostaju Dugo pismo za kratko rastajanje, Golmanova zebnja pred penalom, Užas praznine, Kroz sela, Spori povratak kući, Pouke planine Sent-Viktoar, Dečja povest, scenario sa Vendersom za Nebo nad Berlinom, romani, putopisi, pesme. Balkanski dinamit je ipak potpaljen od strane nekih drugih, makar toj eksploziji svojim dahom doprineo i Handke. Njegova književnost nije kriva.

 

Peter Handke: Pjesma djetinjstva

PETER HANDKE:

 

PJESMA O DJETIŠTU

 

 

Kad je dijete bilo dijete

hodalo je spuštenih ruku

htjelo je da potok bude rijekom,

rijeka bujicom,

a ova lokva morem.

 

 

Kad je dijete bilo dijete,

nije znalo da je dijete,

sve je za nj imalo dušu,

i sve su duše bile Jedna.

 

 

Kad je dijete bilo dijete

nije ni o čem imalo mnijenja,

nije imalo navike,

sjedalo je često prekriženih nogu,

u mah bi potrčalo,

imalo je zvrk u kosi,

i nije se fotografirat dalo.

 

 

Kad je dijete bilo dijete,

bilo je vrijeme ovih pitanja:

Zašto sam ja baš ja, a ne ti?

Zašto sam ovdje, a ne ondje?

Kad je započelo vrijeme

i gdje se prostor konča?

Nije li život pod Suncem puki tek san?

Nije li ono što vidim, čujem i ćutim

tek puki pričin nekog Svijeta prije ovog Svijeta?

Postoji li odista zlo

i ljudi zbilja zli?

Kako to da JA, koji sam JA,

nisam bio prije no što sam postao,

i da jednom JA, koji sam JA,

više neću biti JA?

 

 

Kad je dijete bilo dijete,

davio ga je špinat, grašak, mliječna riža,

na pari kuhana cvjetača,

a sad sve to guta, ne samo iz nužde.

 

Kad je dijete bilo dijete,

u tuđoj se postelji jednom probudilo,

i potom vazda iznova.

Mnogi su mu ljudi, tada, lijepi se činili,

a danas tek par njih, ako je sreće,

jasnu je predstavu Raja u sebi imalo,

sad ga najviše tek sluti,

predstavljati sebi Ništinu nije moglo,

a danas se pred njom ježi.

 

Kad je dijete bilo dijete,

igralo se oduševljeno

a sad posve potone u stvar kao nekoć,

tek kad ta stvar njegov je posao.

 

 

Kad je dijete bilo dijete,

bilo mu je dosta jabuku jesti i kruha,

a i sad je tako.

 

Kad je dijete bilo dijete,

slatke bi mu bobe padale u naručje

a i sad je tako,

i svježi bi mu orah gorčinu na nepcu ostavljao,

a i sad je tako,

i sa svakog bi vrha gorskog,

još višem vrhu hitao,

u svakom gradu

za još većim gradom čeznuo,

a i sad je tako,

u krošnjama je za najvišom trešnjom posezalo,

sa zanosom koji i danas ima,

ali i plaho pred svakim strancem,

baš kao i nekoć,

prvi je snijeg nestrpljivo iščekivalo,

baš kao i danas.

 

 

Kad je dijete bilo dijete,

bacilo je štap poput koplja,

ravno u drvo,

gdjeno i danas podrhtava.

 

 

S njemačkog preveo Mario Kopić

 

*

PETER HANDKE

Lied vom Kindsein

Als das Kind Kind war,
ging es mit hängenden Armen,
wollte der Bach sei ein Fluss,
der Fluss ein Strom,
und diese Pfütze das Meer.

Als das Kind Kind war,
wusste es nicht, dass es Kind war,
alles war ihm beseelt,
und alle Seelen waren eins.

Als das Kind Kind war,
hatte es von nichts eine Meinung,
hatte keine Gewohnheit,
sass oft im Schneidersitz,
lief auf dem Strand,
hatte einen Wirbel im Haar
und machte kein Gesicht beim Fotografieren.

Als das Kind Kind war,
war es die Zeit der folgenden Fragen:
Warum bin ich ich und warum nicht du?
Warum bin ich hier und warum nicht dort?
Wann begann die Zeit und wo endet der Raum?
Ist das Leben unter der Sonne nicht bloss ein Traum?
Ist was ich sehe und höre und rieche
nicht bloss der Schein einer Welt der Welt?
Gibt es tatsächlich das Böse und Leute,
die wirklich die Bösen sind?
Wie kann es sein, dass ich, der ich bin,
bevor ich wurde, nicht war,
und dass einmal ich, der ich bin,
nicht mehr der ich bin, sein werde?

Als das Kind Kind war,
würgte es am Spinat, an den Erbsen, am Milchreis,
und am gedünsteten Blumenkohl.
und isst jetzt das alles
und nicht nur zur Not.

Als das Kind Kind war,
erwachte es einmal in einem fremden Bett
und jetzt immer wieder,
erschienen ihm viele Menschen schön
und jetzt nur noch im Glücksfall,
stellte es sich klar ein Paradies vor
und kann es jetzt höchstens ahnen,
konnte es sich Nichts nicht denken
und schaudert heute davor.

Als das Kind Kind war,
spielte es mit Begeisterung
und jetzt, so ganz bei der Sache wie damals, nur noch,
wenn diese Sache seine Arbeit ist.

Als das Kind Kind war,
genügten ihm als Nahrung Apfel, Brot,
und so ist es immer noch.

Als das Kind Kind war,
fielen ihm die Beeren wie nur Beeren in die Hand
und jetzt immer noch,
machten ihm die frischen Walnüsse eine rauhe Zunge
und jetzt immer noch,
hatte es auf jedem Berg
die Sehnsucht nach dem immer höheren Berg,
und in jeder Stadt
die Sehnsucht nach der noch grösseren Stadt,
und das ist immer noch so,
griff im Wipfel eines Baums nach den Kirschen
in einem Hochgefühl
wie auch heute noch,
eine Scheu vor jedem Fremden
und hat sie immer noch,
wartete es auf den ersten Schnee,
und wartet so immer noch.

Als das Kind Kind war,
warf es einen Stock als Lanze gegen den Baum,
und sie zittert da heute noch.

 

 

Peter Handke: Mali ogled o trećem

Peter Handke:

 

Mali ogled o trećem

 

Ili: tko govori u pjesmama Alfreda Kolleritscha?

 

On je daljina,

prema kojoj stupa,

vrijeme, uigrano,

prigoda, isključeno

treće, koje

odvodi lutalicu sa sobom

(iz pjesme Arnold Schönberg, op. 37 /Pjesma prirode)

 

Isključeno treće koje odvodi lutalicu sa sobom: isključeno treće je način govorenja pjesme Alfreda Kolleritscha i lutalica je čitatelj. Prije nego što je taj način naposljetku svratio pozornost na sebe, lutalicu su uvjeravali [eingeredet] mnogovrsni glasovi, izvanjski i unutrašnji, prava zbrka glasova oduzela mu je veselje prema lutanju, zamaglila mu lutalačke oči, začepila mu lutalačke uši: izvana krupno štampani naslovni redci novina i krupno štampani naslovni redci šlagera, mnijenja, sudovi, alternative, reklame, najave vremena, falsificirane narodne pjesme, u unutrašnjosti sve to obavezno ponovljeno i ujedno ometano metežom glasova divljenja samome sebi, prosuđivanja samoga sebe, uzdizanja samoga sebe, osuđivanja samoga sebe. Tih je glasova, glasova koji su snažno pritiskali lutalicu i, premda se trsila kretati pravo, ostavljali su je da tumara u krugu, bilo nebrojeno – ali od trenutka kada se oglasio onaj glas, glas pjesme, on nije bio čujan ni izvana ni iznutra, nego upravo s treće strane, „isključen“ ili neovisan o beskonačnom naklapanju, taj se glas pri neredu naklapanja pojavio u slici uređujućeg broja, rednog broja, i to nekog određenog: iza stotina, iza tisuća, iza bezbroj ispreturanih govornika dolazio je iz posve drugog smjera pojedinačni, određeni, mene, izložena metežu, određujući treći, unaprijed me pretvarao u lutalicu/čitatelja i “odvodio me sa sobom“.

 

BROJEVI, u savezu

sa slikama kobi

i protu-

kobi

 

tako ih je odredio u nekom ranijem čitateljskom vremenu jedan drugi „treći“, Paul Celan.

No što taj treći određuje ili uređuje lutalici? I kako se moglo dogoditi da određuje? I „postoji li zvuk u tom znamenju“ (Kolleritsch)? I čujem li ja, čitatelj, sa strane trećega uopće nešto takvo kao što je glas?

Ono što treći, time što je tu, na način pjesme, i time što ja, čitatelj, dopuštam da stupi, doseže kod mene jest ponajprije to da zamuknu, da polegnu svi ti unutrašnji i izvanjski glasovi: Treći me priprema na muk – konačno, konačno mogu zamuknuti – i od vijesti i od krupno štampanih naslovnih redaka novina on me zapravo ne odvraća, nego ih mogu sam preskočiti: bez mojega naprezanja, nego samo mojom pozornošću zbio se postranični skok u prostranstvo koje se otvorilo kad mi je tamo netko, pojedinac, iznenada, kao iznenađenje, dao čuti nešto što nije ništa značilo. Sad je tu prostor za treće, za pjesmu, i taj prostor seže od mojeg najunutarnijeg uha do njegova drugog ograničenja: ono nije moguće imenovati, samo se može opisati riječju ”daljina”. I tako recimo dopušta to daleko treće sebi i meni čuti:

 

Tamo proširen: kao tijelo.

Prostor treba granicu,

u njemu besjedi svaki svijet

i igra i daje poigru

(bogovima i strojevima).

 

S takvim se redcima ono treće nije začelo samo za čitatelja, nego i za samog pisca: drukčije nego znani lirski ja ili možda konkretni pjesnik Alfred Kolleritsch u svojim pjesmama nikada ne nastupa kao autor – doista ”samo” pisac: taj je govorio nakon trećeg i riječi ponovio, isto tako kao sada čitatelj.

Da, taj treći ili čak ono treće određuje, uređuje, daje se čuti iz mnijenja, značenja i jasnoće odterećene daljine: to njegovo osobno područje jest njegova glavna karakterističnost i njegov prvi učinak; njegovi nizovi riječi prispijevaju iz takve daljine da izgledaju, premda čitatelj ima slova tik pred očima, kao odaslani.

 

Van iz htijenja. Dublje

prema nekoj drugoj granici, polet,

koji je nađe, začetak je.

 

No njegov drugi učinak, koji nadomješta bilo kakav smisao ili, recimo, samo ritam koji me privuče, njegova je intonacija, intonacija koja još naglašava dojam daljine. A intonacija je pjesme takva da već na početku govori odlučnu riječ: sada, nakon sveg naklapanja, na redu sam ja, ono treće, pjesma. Odlučne, autoritarne riječi pjesme dakako ne nalažu, ne zapovijedaju, ne optužuju, ne objašnjuju, ništa ne raskrivaju – ne znaju ništa više nego ja ili ti, ostaju, kolikogod njihova intonacija bila jasna i čvrsta, nerazumljive, neobjašnjive, neodgonetljive, da, čak se nikada ne zaokružuju u znanu sliku ili barem jednom igrom riječi krijumčare blizinu i razumijevanje, odlučno ostaju u tami, gdje je njihovo kraljevstvo; razumjeti pak iz njih nije moguće njihov smisao, nego njihovu ozbiljnost koju zadržavaju od prve do zadnje rečenice: njihov najveći, ovjenčavajući učinak – autoritet bez autora, najslabiji autoritet, koji se umiješa i djeluje samo kad sam ja čitatelj za nj spreman i kad ga želim.

 

U sobi je sunce,

biljka ostaje,

ruka ište povijest druge.

Vrijeme nas vodi tamo.

Njegov jedini zahtjev.

 

Kao dokaz za to navedimo rečenicu jednog drugog trećeg, Renéa Chara, približno ovako:

Doći će vrijeme kad će nas izbaviti samo još jezik koji ne razumijemo.

 

Naposljetku paradoks trećeg: daje se doduše čuti, iz daljine, s posebnom  intonacijom, kao

 

druga, nesretna blizina,

koja je dala svijetu krila

 

no istodobno je bez zvuka, da, bez glasa. Čitajući pjesmu, zamjećujem treće ”s onu stranu”: s onu stranu zvučnog i zvonkog, kao skandiran muk, usporedan šumoru drveća, upravo kao prirodnu pjesmu (”ostatak pjesme” [Liedrest] kod Paula Celana) – ne ”pjesmu prirode”, nego pjesmu čovjeka usporednu prirodi, ”realizirajući je”  tako, u tome smislu, kao što je za Cézanna slikanje bilo realiziranje usporedno prirodi.

Tako barem ja čitam pjesme Alfreda Kolleritscha, odnosno tako mi, s predstavom trećeg s onu stranu nas obojice, čitanje uspijeva. Ono pritom ne može biti ni prelet ni samoopijenost, da, niti uobičajeno poetsko sjećanje (osim ako bi moment muka, što mi ga šalje tekst, označio kao ”odaziv”). Istodobno se pak u tu svrhu od mene ni ne zahtijeva vlastito sricanje, razglabanje ili učenje, koje me zatupljuje, ograničuje, omalovažava: ”jednostavno tako” da osluhnem i zauzmem se, kroz ono treće, kroz pjesmu, oduševljeno doživim svoje znanje.

 

Užitak za oči… stavlja svijet ispred vrata, zasuni se razdiru,

osupnuti u žudnji koja ište drugo.

 

Naš je zajednički treći doduše na Kolleritschev način nešto posebno, no nipošto nešto jedino ili jedinstveno: u mnogim nas je slikama već susreo i dao se čuti – kao Orfej koji je svojim pjevanjem očarao čak divlje životinje, odnosno priveo ih do pozorna slušanja; kao Danijel u lavljoj jami; kao mladići u ognjištu; kao ”onaj” kojeg nije moguće zamijetiti u gromu i vihoru, nego tek… ; kao Heraklitov fragment; kao ”krotki zakon” kako ga je doživio i zapisao (pisac) Adalbert Stifter; kao poziv mujezina; kao luđak koji u rešetkastom krevetu do beskonačnosti mrmlja psalme jadanja; kao čovjek koji u snovima ujedno govori nerazumljivo i oduševljeno; kao djeca koja iznenada započinju govoriti jezikom; kao gotovo tihi pjevač ”Cottonfield Bluesa”.

Je  li potom moguće reći što je suština onog trećeg? Ne (jer za sebe je suština već suština, svoja suština: ”pjesnička suština” – u smislu ”suštine sinje modre špilje” ili ”suštine žute dubine” – suština pjesme). No moguće ju je opisati ili apostrofirati, recimo kao u Platonovom dijalogu Kritija, tekstu o Atlantidi, poput ”boga koji je doista nastao već odavna, no u govoru, tome nasuprot, tek sada…” ili ju je moguće jednostavno čuti iz same pjesme: kako iz

 

Kad mišljenje, konačno,

siđe dolje po duhovskim stazama…

(Paul Celan)

 

tako i iz

 

Ne možemo ušutkati,

tko smo

(Alfred Kolleritsch)

 

S njemačkog preveo Mario Kopić

 

[Peter Handke, Wer spricht  in den Gedichten von Alfred Kolleritsch? Oder: Kleiner Versuch über den Dritten, u: Alfred Kolleritsch, Gedichte. Ausgewählt und mit einem Vorwort versehen von Peter Handke, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1988, str. 5-10]