Frojd i Srbi u XXI veku – skica za jednu psihoanalizu mase (video + tekst iz videa)

 

 

[Psihoanaliza i kultura je glavni naslov ovih razgovara na FPN-u, podnaslov ovog trećeg po redu skupa je ”Eros i tanatos”.

Ja ću vam govoriti o girosu – “eros, giros i tanatos” zgodan je naslov – a giros će biti Srbi krajem XX i početkom XXI veka, Srbi danas. Giros – mešavina začinjenog mesa, izdeljanog u listiće, sa lukom i pomfritom, cacikisom i paradajzom, uvijeno u tortilju, grčki (ali i turski, pa i španski) izum, orijentalna stvar u oblandi okcidenta.

Moje je pitanje šta bi Frojd, da se svi mi Srbi položimo na njegov kauč, rekao o nama danas. Kako to ne možemo znati, ostaje mi da se poslužim određenim njegovim spisima kao što su Masovna psihologija i analiza ja, Totem i tabu, Ego i id pre svega, imajući još u vidu i Uvod u narcizam i S onu stranu načela zadovoljstva (za nas su to temeljni spisi psihoanalize). Tu i tamo ću citirati, ali ne mnogo. Tehničke zvrčke ostaviću za pisani prilog u zborniku.

Reč je najviše o formiranju grupe, tj. mase, gomile, čak rulje, ako hoćete. Nisu svi Srbi rulja ili gomila, naravno, Srba ima raznih, i kao pojedinica i kao grupa. Moja polazna pretpostavka je da je najčešća i najkompaktnija masa ona koja se kreće oko polovine ukupne populacije, možda i više od polovine. Ta je većinska masa prihvatala, pristajala ili odobravala odluke svojih političkih vođa tokom poslednjih decenija, naročito tokom devedesetih, čini to i danas.

 

Kratko podsećanje na ovaj period: Srbi su izgubili 4 rata u roku od 8 godina – u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Imali su sankcije Ujedinjenih nacija, a i danas smo pod prismotrim velikih sila. Iseljavanje je ogromno, ekonomija loša, uslovi za život nimalo sjajni. Intelektualna elita je potisnuta, a radna snaga bedno plaćena. Mediji su najvećim delom dirigovani, nacionalna temperatura (nacionalizam) visokog stupnja, populizam i autoritarizam su osnovna matrica i politike i svakodnevice.

Jednu bih činjenicu izdvojio i kratko je komentarisao; ona je, mislim, od velike važnosti za uvod. Početkom i tokom devedesetih, pa i sredinom prve decenije ovog veka, kad se i Crna Gora odvojila i Srbija na pravdi Boga postala samostalna, Srbi su izgubili državu koja se zvala Jugoslavija. U tu tvorevinu, koja je trajala oko 7 decenija, politički, kulturno, emocionalno i na svaki drugi način – a pre svega onaj identitetski – investirali su mnogo. Libidinalna kateksija, da se poslužim Frojdovim terminom, bila je snažna i dugotrajna. Tim više što je ta država – kao oblik zajedničkog života – bila stvorena i obnovljenja silom, u ratovima, i uglavnom učešćem Srba. Počinjeni su zločini i žrtve su podnete, veoma velike, najviše u ratovima, a u miru su takođe podnošene, odustajanjem od demokratije, prihvatanjem autoritarne matrice, izborom vođa koji su bili veći ili manji manipulanti i, da citiram Slobodana Jovanovića iz njegovog poslednjeg eseja (“Jedan prilog pručavanju srspkog nacionalnog karaktera” s početka 50-ih godina), “Srbi se nisu snašli u finim potezima političkog šaha”, najpre prema Slovencima i Hrvatima, a onda i drugima.

Raspad Jugoslavije je označio i ogroman gubitak libidinalne energije, odnosno – njeno razbijanje i premeštanje. Ako je kroz više generacija identitet bio srpsko-jugoslovenski, sa prilično jakim naglaskom na ovo potonje, sada se “nacion” našao bez te identifikacije, pa su počele regresije, traženje u prošlosti, najpre u predjugoslovensko vreme (politički: Pašić ili Ljuba Davidović; kulturno: pisci i pesnici s kraja XIX i na početku XX veka), potom prema knezu Milošu i Karađorđu, pa onda unazad sve do Nemanjića (državna televizija i drugi mediji su pratili ovaj trend). Razume se da je ovakav regresivni slom identiteta i traženje novog u starom imao za posledicu bujanje nacionalizma – kod mnogih i previše. Libido je tražio nove objekte, a da ni njegov subjekt nije bio siguran u sebe. Nesigurnost, praćen strahom raznih vrsta (“kad se libido odvoji od svojih objekata, rađa se strah”, kaže Frojd, ovde, dodajem, konkretizovan kao strah za život, za porodicu, budućnost, posao itd.) imao je za pratioce agresivnost, ponekad fizičko a svakako simboličko nasilje, bahatost, uz grabež i sveopšte laktanje.

Ako se upitamo šta se desilo sa libidinalnom energijom, naglo razbijenom i fragmentizovanom, odjednom izokrenutom i posuvraćenom, lišenom oslonca i cilja, – pa, ona je morala, uči nas Frojd, poći u traganje za novim objektima ili za obnovom starih u novim oblicima. U religiji, na primer, Srbi su se od komunističkih uverenja vratili pravoslavnoj veri, ali malo kroz jevanđelja i novozavetne poslanice, a najviše kroz toteme i pagansko obožavanje svežepečenih prasećih leševa, rakiju, vino i pivo, odnosno obnovom jedne ideološke izmišljotine stare manje od jednog stoleća, tzv. svetosavlja kao praktične religijske politike. Nismo daleko od girosa, a giros, za one koji su ga konzumirali u Grčkoj, najbolje ide uz mitos (uz grčko svetlo i lako pivo koje se zove mitos). Tako je ovaj religijski srpski giros išao uz mitos, uz mitove o junacima, o slavnoj prošlosti, o tome da nas ne vole (“jer smo dobri”, “jer smo najbolji”), što znači da je libido jednostrano usmeren, u stalnoj oskudici i neuzvraćenosti, da ne nalazi odgovora, da je sam upitan, odnosno problematičan.

 

Vrlo je lako sad primeniti Frojdovu shemu o formiranju psiho-mase. Masu vodi jedna horizontala – kad jačaju emocionalne veze između pojedinaca kroz gomilu u koju se uvršćuju – i jedna vertikala – kad svoj libido vežu za ideju, personifikovanu kroz vođu, koji ih podjednako voli (ili se takvim predstavlja), a koji im doznačuje glavne vrednosti za održanje u masi i kroz masu. Taj spoljašnji faktor ubrzo se interiorizuje, prelazi unutra, ovladava subjektom tako da se ego razdvaja na pojedinačni ego i na ovaj kolektivni ideal ega, Ichideal, koji ne samo da obećava ljubav, jednaku prema svima, već još dosta toga, naime filter kroz koji će nadalje učesnici mase gledati na sebe i na svet, na svoje potrebe i na želje. Ichideal će kasnije Frojd, u tzv. drugoj topici, preimenovati u super-ego, koja je instanca koja egu određuje šta da radi sa energijama, nagonima i sadržinama ida; ta instanca nije svest, već komanduje svesti i u dubljem savezu je sa nesvesnim. U pitanju je instanca ne samo zabrana, nego i dozvola, cenzure ali i usmeravanja. Nekadašnja horda koja je ubila oca sada je horda koja ima novu paternalističku figuru, sledi upute te figure i po potrebi ih ispunjava drugim licima, unutar iste matrice autoritarnog psiho- i socio-sklopa. I ne smetnimo s uma Frojdov uvid da tzv. ego-nagoni jesu i konzervativni, ne samo za očuvanje života, već i na putu ka smrti. To je, po mom mišljenju, najvažniji doprinos Frojdov iz ogleda S onu stranu principa zadovoljstva. (Frojd će ići i dalje u Egu i idu, kad bude rekao da – recimo kod melanholije, kad je izgubljeni objekt zamenjen u unutrašnjem procesu nadoknade stvarnog fikcijom – da super-ego može postati “čista kultura nagona smrti”, ali bliže ispitivanje tog mesta ostavljam sad po strani.)

Kakva je tako formirana masa ovim spolja nametnutim ego-skupom? Šta je taj “giros” erosa izokrenutog  ili možda prepuštenog tanatosu? Evo citata iz Frojda: “pojedinčeva nesloboda u masi”; potom: “objekt [interiorizovani objekt u ideal ega, tj. u super-ego] takoreći je pojeo ego”; “duša mase” […] “strasno želi autoritet, […] ona žudi za potčinjavanjem”; “nestaju individualne tekovine pojedinaca”, […] “ono što je heterogeno tone u ono što je homogeno”; “osećanja mase uvek su vrlo jednostavna i vrlo preterana, masa ne poznaje ni sumnju ni kolebanje”; “kod svakog pojedinca snižava se svest o odgovornosti za svoje dela”; “takva masa je vrlo raždražljiva, impulsivna, strasna, nepostojana, nedosladna, neodlučna a pritom u svojim postupcima spremna na krajnjosti, dostupna samo grubljim strastima i jednoličnim osećanjima, neobično povodljiva, lakomislena u svojim rasuđivanjima, brzopleta u svojim sudovima, prijemčiva samo za najprostije i najnesavršenije zaključke i argumente, lako usmerljiva i uzdrmljiva, lišena samosvesti, samopoštovanja i osećanja odgovornosti, ali spremna da dopusti da je svest o sopstvenoj snazi podstakne na takva nedela kakva očekujemo samo od apsolutne i neodgorne sile. Ona se, dakle”, zaključuje Frojd (i ja sa njim), “ponaša pre kao nevaspitano dete ili nenadzirani strasni divljak u situaciji koja mu je strana, u najgorim slučajevima njeno ponašanje više liči na ponašanje čopora divljih životinja nego na ponašanje ljudskih bića”.

Dosta citata, lako je prepoznati domaću masu, ne samo srpsku, već hrvatsku, bosansku, kosovsku, ukratko balkansku. Pošto sam odao oduška svom “autošovinizmu”, odnosno vlastitom “kritičkom nacionalizmu”, da sad pređem sa ovih opisa geneze mase i njenog mentaliteta, tj. subjektivnosti, na par stvari koji su mi veoma značajne; podjednako me zanimaju kao i “Srbi u XXI veku”.

Naime, Frojd se – u spisima koje sam naveo na početku – nije ustezao da instance “ideala ega”, odnosno super-ega, prikaže kao socijalne instance. Recimo u Totemu i tabuu on kaže da “tabu nije neuroza već socijalna formacija”. Takođe, ono čime se Frojd bavi, na svim ovim mestima, tiče se strukture i položaja subjekta, tiče se pitanja teorije, odnosno filozofije subjektivnosti. Frojdovi doprinosi ovom poslednjem polju su ogromni, ali se filozofija subjektivnosti dosta razvila nakon Frojda, takođe u vezi sa pitanjima teorije zajednice. Nameće se potreba da se Frojd razume i u okviru tih doprinosa socijalne filozofije i filozofije subjekta. Na prvoj strani, u tumačenjima društva i istorije, ne mogu se izbeći jedan Parsons, ili jedan Niklas Luman, odnosno Mišel Fuko. S druge strane, ne smemo zanemariti spekulacije o Frojdu jednog Lakana, niti misao – koja se takođe tiče Frojdovog razumevanje subjekta, jednog Deride ili Žila Deleza. Ne mogu da ulazim u detaljnije naznake, već samo skrećem pažnju na to da je već kod Frojda bilo terminoloških zamena, poput već pomenutog “ideala ega” koji postaje kasnije “super-ego”, a da je potrebno ubaciti u igru mišljenja nove izraze, kategorije, pojmove, figure, ne da bismo odbacili Frojda, već da bismo dalje išli putem koji je prokrčio.

 

Da se na trenutak opet vratim girosu, da bih prešao na mitos. Srbi, uz sve svoje specifične problema poljuljanog identiteta i novih libidalnih investicija u vođe, u nove imaginacije i u staro realno kojima ne mogu da ovladaju, nisu izuzetak. Već sam pomenuo da su i drugi Balkanci tu negde, naravno kroz drugačije “sudbine nagona” – deo su jedne planetarne promene, globalne mutacije koja je manifestno oličena u novoj tehnološkoj revoluciji, a latentno u transformaciji socijalne komunikacije. Tehnološka revolucija je vezana za digitalizaciju sveta i života, za novu algoritmizaciju pojedinaca i zajednica, a komunikacija je promenjena i po sredstvima – medijima, posrednicima – i po svrhama. Više se informacije ne prenose, već se produkuju: istina se ne dojavljuje novinama, radijom, ekranom, istina je produkt novog vremena, doba “post-istine”, istina je u prvom redu ekran (ili “medij je poruka”, kako je pre više od pola veka rekao Makluan).

Te su promene epohalne, a skloni smo izgleda da ih potcenjujemo, jer smo još na početku te epohe. Kratko upućujem da Lumana, Niklasa Lumana, nemačkog mislioca društva (kod ne baš naročito poznatog, osim u užem krugu specijalista). Za Lumana je “svet” skup socijalnih sistema i podsistema, društvo, odnosno zajednica je komunikacija tih podsistema diferencijacije (communio je prvobitno latinsko ime za zajednicu, pa stoga i communicatio nije ma kakva razmena poruka, već sistem zajedničkog oblikovanja značenja i smisla u zajednici). Za Lumana su, tj. za nas ovde, dve stvari ključne. Komunikacija je formiranje smisla, a smisao nije što i metafizički, ili logiko-filozofski pojam pojma, tj, suština nekog značenja dovedenog do svog koncepta, već je smisao ukupni horizont svih semantičkih varijacija ili značenja koji ga grade, odnosno razgrađuju. Društvo komunicira u sebi tako što gradi, produkuje, stvara smisao da se postoji u zajednici, da ima smisla živeti zajedno uprkos, a zapravo zarad diferencijacija. Šta kad se taj smisao-da-se-živi zajedno, taj Sinn von Zusammensein, naruši ili čak razori? Kad zajednica više ne komuncira pozitivan smisao pojedincima, već ga uskraćuje? Pa, recimo, onda se svake godine 50 hiljada ljudi odseli odavde nekud u svet, jer ne vide više svoj smisao-da-se-živi zajedno ovde. Ili šta kad ga komunikacija tako uobličava da je iskrivljen, pervertovan, destruktivno se obnavlja (jer smisao nije fizička stvar da se skroz uništi, on nema “dno”, “dno dna”)? Tada se valjamo u blatu vlastite socijalnosti. U blatu vlastite zajednice. U zajednici našeg blata.

Druga stvar kod Lumana je za njega ključni odnos između spolja i unutra (to je i jedan od ključnih Frojdovih motiva diferencijacije): mi ovu razliku – spolja i unutra – po navici kojoj je strahovito teško umaći, uzimamo kao tzv. binarnu opoziciju: što je spolja nije unutra, i obratno. Ali već je nas Frojd naučio (ako nas je naučio) da neko spolja može preći unutra i da unutra ima svoja spolja i unutra. Stvari su komplikovane, a Lumanova socijalna distinkcija služi tzv. redukciji kompleksnosti, jer je previše složeno voditi računa o tolikim prelazima. Kako god to kod Lumana bilo, kod Frojda je konstituisanje mase intruzija jednog spolja “ideala”, njegov prodor “unutra”, interiorizacija.

 

Šta se, pak, dešava (i to ostavljam za kraj, kroz niz pitanja na koje nemam odgovore, već samo slutnju da su od ogromne važnosti) kad ovaj frojdovski egzo-ego mase postane jedan egzo-bran, egzo-mozak, egzo-pamet? Mi danas imamo početke – i to krupne – takve instance u digitalnom egzo-mozgu koji formiraju net arhive, pletora pohranjenih i trenutno dostupnih informacija, na dohvat prsta. Digitalno je naš novi egzo-ego, to važi globalno. Kao što ste verovatno svesni, naše studente manje zanimaju informacije koje im mi, kao profani, nudimo; mi ih smaramo, a trpe nas zbog diplome koju treba da im damo i time, možda, omogućimo neku vrstu socijalne promocije. Ali su kod novih generacija tekuće socijalne promocije mnogo važnije ako dolaze iz sfere digitalnog egzo-ega, sa neta, tzv. socijalnih mreža, kroz nove medije i njihove umnožene ekrane. To je generacija instant poruka, surfa po slikama (koji se zovu linkovi), pokolenje mobilne komunikacije (mobilne i kao pokretne i kao promenljive, la donna e mobile), a vrlo malo, i po nuždi, verbalnog teksta, čitanja i bibliotečkih resursa znanja i kulture.

Dajem primer. Poznato je, ne kod Frojda, već još od Cicerona, ako ne i pre njega, da svako ima nekoliko “persona”, figura, likova ili lica, “maski” koje nosi i istura pred sebe kao svoju sliku za razne situacije. Ciceron kaže da je jedna persona koju imam za svoje najbliže, u porodici ili među drugarima, druga je persona koju isturam u poslu ili poslovnom krugu, treća pred formacijama moći ili vlasti, četvrta koju negujem u sebi i za sebe. Sve to čini individuu kompleksom personalnih slika, a ta se i tolika personalizacija takođe, po Lumanu, mora redukovati, svesti, pojednostaviti: niko od nas nije toliki glumac sa preobiljem maski, tj. lica. Kako se današnje mlade – a i ne samo mlade – generacije personalizuju, kako grade svoje ciceronovske persone? Preko jedne digitalne alatke koja im je i egzo-mozak i egzo-ideal, a ta alatka nije personalni kompjuter na stolu, već jedan super-kompjuter koji se zove net (sa svojim raznim medijima, posrednicima) čiji je glavni priključak (ili “otključak”, ključ za nove simptome i sindrome, i sam simptom i sindrom nove tehnologije), ono što još po navici nazivamo mobilnim telefonom. Ta sprava koja se doživljava lično i stoga važno (na poziv s mobilnog se odmah reaguje, taj se ružan običan normalizovao, postao socijalno i kulturno prihvatljiv), jedan je od velikih, možda i najvećih medija današnje planetarne personalizacije. Čitave se generacije, mase ljudi, ne milioni, već milijarde, personalizuju na mobilnom. Tu im se nude gotovi obrasci ponašanja, vladanja, oblikovanja, obrazovanja, samooblikovanja i samobrazovanja, ukratko – sve one socio-kulturne formacije o kojima je Frojd govorio kao instancama egzo-ega koji je nova “duša mase” (“duša mase” je Frojdov izraz). Sve to se trudi da nametne obrasce i obraze, niz klišea koji su poželjni – a to znači da formiraju i usmeravaju želju, libido, novi-stari klišei zapravo, jer je nova forma kroz koje kolaju stare sadržine, tehno-algoritmi za odnose pojedinaca prema sebi samima, jednih prema drugima, svih pojedinačno i svih zajedno prema zajednicima u koje su uključeni, gomila klišea za novo ukalupljivanje gomila, masa, digitalno upravljivih hordi, ovde, kod Trampa, Borisa Džonsona iz “klauning strita 10”, kod Šija, Putina, Salvinija, Orbana, Erdogana i na mnogim drugim mestima ove planete koja već gori od želje da nas strese sa sebe. Mi ovde ne samo da smo suočeni sa vlastitim problemima tzv. nacije (tzv. jer malo verujem da su ovde narodi zaista dosegli stupanj političkog naroda, tj. nacije, još su to samo etnije, velika plemena, grupe klanova i slične gomile), nego smo suočeni sa ovim planetarnim globalizacijskim trendovima ego-pameti klišetiranih personalizacija, individuacija, kolektivizacija, dakle socijalizovanja i mondijalizovanja. S tzv. veštačkom inteligencijom kojoj ustupamo vlastitu.

Na kraju, šta bi Frojd rekao da mu se srpski nacion opruži na analitički kauč u Berggase 19? O srpska “duši mase”, pritisnutoj iznutra nesavladivim traumama prošlosti, a spolja sluđenoj opasnom budućnošću u koju srlja svet? Mislim da bi Zigi dugo, dugo ćutao, a onda dao dva kratka saveta. Rekao bi najpre: čitajte moje knjige, a ne više tzv. narodne pesme vaših talentovanih slepaca koje uzimate i za vođe i za tumače istorijske istine; ne verujte da su pesmarice vašeg Karadžića što i stvarna istorija.

A drugi savet bi bio onaj koji bi dao svima, a ne samo nama: sklonite mobilne telefone, što duže ako ne možete zauvek.

Hvala na pažnji.]